JA NJEMU ŠIPTARE, ON MENI ČETNIKU: Reporter Kurira banuo u centar Prištine i kafu tražio NA SRPSKOM... Prodavac knjiga mu rekao: Ti nisi dobar čovek!
Dobro pamtim kad sam prvi put čuo za Šiptare i taj je pojam u mom sećanju povezan sa slikom livade na strmoj padini i krivim crnim stablom kruške na njenom donjem kraju. Iz šume s druge strane prosečenog puta virim na nju, belu od letnjeg sunca, utrnuo od nevidljive opasnosti.
S ocem sam došao u Radiševo, autobusom od Kosovske Mitrovice do Rudnika, a onda uzbrdo pešice. Ljube me neke žene, a posle brojim muve udavljene u plitkom tanjiru sa otrovom i prisluškujem šta ocu u pola glasa, kao da je zabranjeno, govori njegova majka.
- Bogosav otišao da pokosi, a Rustem i onaj njegov brat, što krivlje, i onaj drugi, iz Srbice, i još jedan Šiptar, niko ga ne poznaje... strče se niz onaj laz i stignu ga kod kruške, pa udri držaljama sekire i močugama! Čula ga Stanija kako kuka, te ti potrče Jevrem, i Mile, i Ognjan, uči i buči usput da Šiptare uplaše... Bogosav je sutra bio crn ko ova marama, živ mi ti!
Ponekad se pitam da li je baš ovako bilo, ili pomislim da je sve odnekud izmaštano, ali nema ko da mi pomogne da sećanje saobrazim stvarnim događajima jer, osim mene, niko iz ove priče više nije živ.
Za njih sam na Vidovdan, u Gračanici palio sveće.
Godine i decenije u mom iskustvu taložile su nove priče o Albancima, lepe i ružne, ali je svaki moj dolazak na Kosovo, i danas, približavanje onoj radiševskoj livadi.
Srpske knjige u Prištini
U glavnoj prištinskoj ulici, nekadašnjoj Maršala Tita, sada Majke Tereze, na Vidovdan 2019. godine prodavci polovnih knjiga. Klintonovi memoari, priče o herojima poslednjeg rata 1998-1999, pa dela Amerikanaca koji hvale Kosovo... i knjige na srpskom. Ne pitam za poreklo: možda su iz predratnih zaliha neprodate robe, iz zatvorenih školskih biblioteka ili vlasnici nisu mogli da ih ponesu kad su se selili...
- Urderoni...
- Samo gledam - odgovaram na srpskom.
- Da li vas ovo zanima? - uzvraća bez trunke zbunjenosti prodavac i mađioničarskom brzinom vadi knjigu Slobodana Nešovića o pregovorima Staljina, Čerčila i Ruzvelta.
- Koliko košta?
- Trideset pet evra - pokazuje mi da su cene na koricama.
Nije se naljutio kad sam se nasmejao. Spremno ređa „Marokanske bajke“, pa Karla Maja, zatim neke knjige zagrebačkih izdavača.
- Ovo niko neće da ti kupi - obaram mu cenu, ali on kaže da kupaca ima, i odbija da spusti.
- Koliko ovo košta? - držim u ruci antologiju lirskih pesama. Srpskih.
- Kaži koliko bi ti dao!
- Nemoj ja da određujem cenu, ja nisam dobar čovek, opljačkaću te...
- Koliko?
- Tri evra!
- Nisi dobar čovek.
Oko nas se okupili radoznalci, možda privučeni srpskim jezikom, pričamo glasno, a možda ih zanima ishod cenkanja.
- Daj pet!
Pristao sam, ali da u cenu uđe i „slikanje za novine“.
- Za koje novine? - pita.
- Za Kurir...
Na slici, ja sam desno, on je levo.
Ostavio sam tamo u Prištini da je neko drugi kupi, lepo ukoričene „Srpske ljubavne pesme“.
U Prištini, u samom gradu, živi tridesetak Srba. Sve njih, ako se malo zbiju, od sunca, vidovdanskog, jakog, može da zaštiti hlad jedne šljive.
Ono što je u ostatku Srbije pesma, na Kosovu je život.
Na Gazimestanu, na Vidovdan, bilo je dosta sveta, kažu neuporedivo više nego prošle godine.
Lepe devojke, prave lepotice, pozirale su sa skupljena tri prsta, sa zastavama Obraza i Zavetnika, i sa transparentom na kojem je pisalo „Dogodine u Prizrenu“. Da ih čovek vidi u Beogradu ili Prištini, okrenuo bi se za njima, ali mu na pamet ne bi palo da su to baštinice kosovskog, niti bilo kojeg drugog istorijskog mita... Neka deca znojila su se pod teškim suknenim šajkačama i lakim kokardama. Ali najglasnija je bila grupa od stotinak navijača - oni koji bolje znaju kažu da su tu, zajedno, izmešani, bili i Delije i Grobari“, i pristalice ruskog Zenita, ja ih ne razlikujem, a oni klupska obeležja nisu imali, mahali su ogromnim barjakom koji je vetar neprestano gužvao, pa sam tek mogao da razaberem pojedinačne reči iz parole: „otadžbina“, „zavet“...
Kakvi su ginuli na Kosovu
Umesto političkih parola, oni su uporno i neprestano pevali samo jedan refren iz savremene pesme koju je komponovao Gavrilo Kujundžić, a poznatom je učinila Ivana Žigon: „Tu se peva svako veče, kao reka vino teče, rodni kraju, ružo majska, Orahovcu, bašto rajska“.
Imaju i Kosovo i Metohija lepše pesme, sa dirljivijim rečima i tananijom muzikom, i sa više patriotskog naboja, ako ćemo baš da merimo, ali ovu su navijači izabrali za svoj gazimestanski nastup.
O navijačkim grupama i njihovim nenavijačkim aktivnostima zna se dosta. U prvi mah pomislio sam da ovo mesto, Gazimestan, i čin, pomen junacima koji služe uglednici Crkve, zaslužuje dostojanstveniju publiku od ovih tetoviranih mladića napumpanih mišica. Ali kakvi su bili Srbi koji su baš tu, na Gazimestanu, jurišali na Turke, ako ne sebri, ludi od vina i tamjana, razulareni od mirisa krvi i pomisli na ratni plen?!
Crkveni velikodostojnici koji su služili pomen kosovskim junacima znali su to bolje od mene. S mirom koji daje pripadanje instituciji koja traje dve hiljade godina čitali su molitve za Lazara, Miloša Obilića, devet Jugovića... i ostale, i slavili carstvo nebesko sa bine ispred spomenika.
Srbi i Šiptari
Baš na tom istom mestu, ali sa više govornice, i brojnijoj publici, na isti dan pre trideset godina, na Vidovdan, govorio je Slobodan Milošević.
Koliko bi istorija srpskog naroda bila drugačija da su episkopi SPC onda imali reč?
Ne mislim da je pitanje besmisleno, jer tada se stvarala istorija, a danas živimo farsu.
Olivera Kovačević kazala je da je Srbija ove godine na Vidovdan zabeležila novu veliku pobedu - sprečila je članstvo Kosova u Evroviziji. Albanski mediji su svojoj publici odmah saopštili da je cela ta stvar, što je Evropska agencija regulatornih tela odbila da prihvati Kosovo kao samostalnu državu, nebitna. Čak je ispalo bolje što je tako, jer sada ne moraju slepo da se pridržavaju zakona, pa će gledaocima moći da ponude i piratizovane sadržaje! A i Tači i Haradinaj dali bi po jedan bubreg samo da su mogli da se pohvale da su Kosovo odveli na najveće pevačko takmičenje...
Tamo dole, mnogo niže od vrhova politike i vlasti, život ide nekim drugim, svojim samostalnim tokom. Srbi i Albanci povremeno se sreću, i razdvajaju, zbunjeni, uplašeni, ljuti, ali gotovo uvek bez međusobnog razumevanja.
Konobar u prištinskom kafiću sasluša naše - putujem i pijem kafu sa fotografom i vozačem - narudžbine na srpskom, brzo se udalji, brzo vrati. Lovim na njegovom licu osmeh iznenađenja što čuje sprski - onih tridesetak Srba ostalih u Prištini stari su ljudi, većina se teško kreće. Male su šanse da mu je neko na mom maternjem tražio kafu s hladnim mlekom - ali njemu nije do toga.
Kad dođe vreme da platim, izgovori na brzinu „tri juro djaštdjet“. Nisam dobro čuo, i još manje ga razumeo, ali on ponovi mrzovoljno i nestrpljivo, i još brže. Pomislim da je to zato što smo Srbi i kažem mu da naplati četiri. Računam da je cena 3,6 ili 3,7, i računam dobro, ovaj drugi iznos bio je u pitanju...
Vraća mi jedan evro, kusur od pet i opet bez osmeha kaže: „Faljiminderit šum“. Mnogo hvala!
Nije morao da zahvali uopšte, nije morao da doda „šum“ ako mrzi Srbe... A možda je samo bio umoran od posla i vidovdanskog sunca, možda mu je i preko glave bila gomila koja na albanskom zahteva ovo ili ono, pa mu na pamet nije palo da mrzi Srbe. Mlad je, mogao je da nikad u životu pre ovog Vidovdana ne čuje srpski!
Prvi put
Istog dana uveče, u ono vreme kad je pre 630 godina bitka uminula, preživeli se povukli, a teško ranjeni bez pomoći poumirali, sedimo nas trojica - vozač, fotograf i ja - u bujanovačkom kafiću sa mojim dugogodišnjim prijateljem Albancem. Bujanovačka leta uvek su bučna, gastarbajteri se vrate u rodni kraj da se požene i poudaju i da dozidaju novi sprat na kući, pa je na glavnom trgu - zvao se po Karađorđu, bio je posle predlog da nosi ime Skenderbega, ne znam i zaboravio sam da pitam šta je bilo na kraju - uvek vreva.
Prijatelj me zove Četnik, zbog brade i zato što sam Srbin, ja njega Šiptar. Razmenili smo nekoliko peckavih pošalica na temu Kosovskog boja i aktuelne političke situacije i u jednom trenutku ja, šaleći se, kažem da smo, eto, svratili u Bujanovac da ljudi s kojima putujem prvi put u životu „razgovaraju s Šiptarom“.
Moj prijatelj to shvata ozbiljno i obrati im se:
- Četnik sigurno laže! Da li stvarno nikad niste pričali sa Albancem?
Vozač se, izvinjavajući, osmehne, vidi se da mu je neprijatno, ali šta da radi. Nije...
- Ja sam jednom upoznao sestrića Rasima Ljajića... - kaže fotograf u neprilici.
- Pa Ljajić nije Šiptar! - kaže moj Šiptar.
- Znam, ali... - zausti fotograf, pa odustane. On je dobacio do sestrića jednog Bošnjaka.
Sva četvorica imaćemo pravo glasa na budućem referendumu o KiM.
Srbijo, bašto rajska!
Kurir.rs / Momčilo Petrović/Foto: Nemanja Nikolić
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
PONOSAN SAM NA SRBIJU KOJU NIKO NE MOŽE DA ZAUSTAVI: Vučić se oglasio iz Zemun Polja - Dve firme htele da odustanu od radova zbog hajke, ali sam ih vratio!