Iako je nemoguće da budemo potpuno sigurni šta je tačno mučilo velike istorijske ličnosti, to nije sprečilo istraživače da naprave prilično pouzdane pretpostavke.

Studije su pokazale da postoji daleko veća prisutnost mentalnih poremećaja kod političkih vođa, kreativnih genija i velikih naučnika, nego kod opšte populacije. Evo spekulativnog pregleda mentalnog zdravlja 11 osoba koje su menjale istoriju, umetnost i nauku.

1. LUDVIG VAN BETOVEN – BIPOLARNI POREMEĆAJ?

Kada je veliki kompozitor preminuo od posledica otkazivanja funkcija jetre 1827. godine, već decenijama je trajalo njegovo samo-lečenje alkoholom. Naravno, većina zdravstvenih problema koje je imao danas bi bili relativno lako rešeni, uključujući i njegov bipolarni poremećaj. Betovenovi napadi manije su bili dobro poznati u krugu bliskih prijatelja, a kada su bili na svom vrhuncu, komponovao je nizove dela za redom.

Neka od njegovih najčuvenijih, međutim, nastala su tokom perioda pada raspoloženja. U tim trenucima, on je razmišljao i o samoubistvu, o čemu je često pisao svom bratu u pismima. Početkom 1813. godine, prošao je kroz toliko težak period depresije da je potpuno prestao da vodi računa o svom izgledu, a kada bi provodio vreme u društvu, gotovo svaki put bi dobijao napade besa. Tokom tog perioda, gotovo je potpuno prestao da komponuje.

2. EDVARD MUNK – NAPADI PANIKE?

Najpoznatiji napad panike na svetu dogodio se u januara 1892. godine u Oslu. Munk je u svom dnevniku zabeležio ovu epizodu:

„Jedne večeri, šetao sam stazom, grad je bio sa jedne strane, a fjord ispred. Osetio sam se umorno i bolesno. Zaustavio sam se i pogledao prema fjordu – sunce je zalazilo, a oblaci su dobijali boju krvi. Osetio sam da krik prožima prirodu.“

Ovo iskustvo je ostavilo toliko dubok utisak na umetnika da mu se u mislima vraćalo iznova i iznova, da bi na kraju bilo pretočeno u dva ulja na platnu, dva pastela i litografiju. Iako nije poznato da li je Munk doživeo još paničnih napada, mentalna oboljenja su kružila njegovom porodicom; u trenutku proživljavanja „krika“, njegova sestra je bila u mentalnoj instituciji zbog bipolarnog poremećaja.

3. MIKELANĐELO – AUTIZAM?

Možda ste se zapitali kako je ikada nekom pošlo za rukom da oslika nešto toliko veliko kao što je tavanica Sikstinske kapele. Sudeći prema radu objavljenom u časopisu Journal of Medical Biography 2004. godine, Mikelanđelova usamljenička rutina bi mogla da se pripiše autizmu. Prema rečima njegovih savremenika, slikar je bio „preokupiran sopstvenom realnošću“.

Većina muških članova njegove porodice je imala slične simptome. Mikelanđelo je takođe veoma teško stvarao bilo kakve odnose sa ljudima. Sve to, u kombinaciji sa njegovim umetničkim genijem, navelo je istraživače da veruju da bi Mikelanđelo danas bio smatran visoko funkcionalnom autističnom osobom.

4. ABRAHAM LINKOLN – DEPRESIJA?

Veliki Emancipator vodio je svoju zemlju tokom jednog od najizazovnijih perioda, uprkos tome što je patio od teške depresije tokom većeg dela života. Sudeći prema Linkolnovom biografu, u pismima njegovih bliskih prijatelja on je često označen kao „najdepresivnija osoba koju su ikada poznavali“. U više situacija je bio toliko preplavljen melanhonijom da je čak izgubio svest.

Njegova majka, kao i brojni drugi članovi porodice sa očeve strane ispoljavali su slične simptome teške depresije, što upućuje na verovatnoću da je zbog naslednog faktora za Linkolna depresija bila neizbežna. Linkolnu se čak pripisuje poema objavljena 1838. godine pod nazivom „Solilokvijum samoubice“.

5. ČARLS DIKENS - DEPRESIJA?

U svojim ranim tridesetim, Dikens je već bio svetski slavan autor. Bio je bogat i izgledalo je kao da ima sve. Ali posle izuzetno teškog detinjstva, tokom koga je dane provodio radeći u fabrici dok mu je otac bio u zatvoru, Dikens je počeo da zapada u depresiju, svaki put kada bi započeo rad na novom romanu.

Depresija je s godinama postajala sve gora, a rešenje iz svoju krizu našao je u – razvodu od žene, sa kojom je imao desetoro dece, i životu sa osamnaestogodišnjom glumicom.

6. ČARLS DARVIN – AGORAFOBIJA?

Stručnjaci i dalje debatuju o pitanju koji su tačno problemi mučili Darvina, ali koji god da su bili – bili su ozbiljni. Uprkos tome što je proveo pet godina na istraživačkom brodu Bigl, Darvin je veći deo svog života bio gotovo potpuno nesposoban za normalno funkcionisanje. Iako se sam koncentrisao na fizičke simptome koje je trpeo, kao što su drhtanje, vrtoglavica, histerični plač, vizuelne halucinacije i drugo, sve to je najverovatnije bilo uzrokovano oštrom agorafobijom koja ga je u potpunosti privezala za krevet posle njegove tridesete godine.

Darvinov strah od ljudi je bio toliki da je bukvalno prestao da komunicira i sa rođenom decom. Kontroverze koje su usledile pošto je objavo svoje delo „O poreklu vrsta“ samo su pogoršale njegovo i do tada teško stanje. Moguće je da je takođe patio i od opsesivno-kompulzivnog poremećaja i/ili hipohondrije. Do ove pretpostavke se došlo na osnovu njegovih preciznih i brižljivo vođenih beleški o svakom simptomu.

7. VINSTON ČERČIL – BIPOLARNI POREMEĆAJ?

Kao i Linkoln, Čerčil je bio moćan vođa koji se nosio ne samo sa internacionalnim razdorima već i sa onim ličnim, mentalnim. U svojim tridesetim, požalio se prijateljima da ga proganja „crni pas depresije“. Sedeo je u zgradi Parlamenta i razmišljao o samoubistvu.

„Ne volim da stojim blizu ivice platforme kada se ekspres voz približava stanici“, rekao je jednom svom doktoru. „Volim da stojim što dalje i da ako je moguće, između mene i voza bude stub. Ne volim da stojim pored broda i gledam dole u vodu. Potez koji traje delić sekunde, mogao bi da prekine sve. Samo nekoliko kapi očaja.“

Njegov „crni pas“ pratio ga je do kraja života. Dok je bio u fazama blage manije, funkcionisao je najbolje, ali bi raspoloženje moglo da mu se promeni vrlo brzo.

Tokom perioda intenzivne manije ostajao bi budan čitave noći pišući, što je rezultiralo sa 43 knjige koje je izdao, istovremeno se aktivno baveći politikom.

8. VACLAV NIŽINSKI – ŠIZOFRENIJA?

Nižinski je početkom 20. veka bio smatran za jednog od najboljih baletana. Bio je poznat po svojim intenzivnim performansama, neverovatnim skokovima i sposobnosti da igra na vrhovima prstiju, što je bilo veoma retko kod muških igrača tog doba.

Kada je počeo da se bavi koreografijom, njegov moderni pristup igri gotovo je izazvao bunt u baletskim krugovima. Do njegove 26. godine, međutim, simptomi bolesti su toliko uznapredovali da su počeli da ometaju njegov rad.

Ostatak života je proveo napuštajući i ponovo se vraćajući u duševnu bolnicu, često provodeći čitave nedelje bez progovorene i jedne reči.

Kurir.rs/Nacionalna Geografija