Požaliću svačju žrtvu- krv je krv, kost je kost, grob je grob, a hoćeš li ti požaliti krv roda mog? Srbin sam, hrišćanin, svetosavac, ne umem da mrzim…

Srbin sam, stradalnik, vazda na krstu i vazda s njim, potomak spaljenih ognjišta, preklanih vratova, krvavih reka, jama, vrtača, vešala, kočeva, maljeva…

Požaliću svačju žrtvu, potomak sam udovica, leleka, priča o očevima, đedovima, prađedovima, mukom sačuvanih fotografija, sećanja na koje se livade ne tera stoka i koje se njive ne oru- grobne su…, piše Mihailo Medenica čiji tekst prenosimo u celosti.

Srbin sam, hrišćanin, svetosavac, stradalnik, ne umem da mrzim!

No, hoćeš li ti požaliti šumu kraj zatravljenog temelja rodne kuće čukunđeda mi kojeg nije zapamtio prađed, prađeda kojeg se ne seća đed, đeda kojeg se nije nagledao otac, mene koji oca pamtim kako prezire tu divnu bukovu šumu više zatravljene nabijače…

Ostavio si ga da živi kako bi rastao gledajući gde zelene grane o koje si mu obesio oca, stablo uz koje si mu preklao đeda, koren pod koji si mu bacio nedoklanog brata…

Ne ume ni on da mrzi, Srbin je, ne mrzi on tu šumu no ne može u nju jer svako je drvo krst roda mog.

Požaliću svačju žrtvu, no hoćeš li ti požaliti što o zadužnicama palimo voštanice u jaruagma, šljivicima, bagremarima, kraj štala i izbi, uz kamen, potok, stotine jama i tek poneki grob?!

Srbin sam, hrišćanin, svetosvac, ne umem da mrzim, srećan sam kad ima grobova, humki, spomenika, fotogrfija na njima, prezimena, kad ne nazivamo njivi i livadi pretke…

Hoćeš li požaliti rod moj?

Hoćeš li požaliti što je tvoja krv toliko mrzela moju da majke nisu stizle deci da daju imena pre nego što su…

Srbin sam, hrišćanin, svetosvac, stradalnik, rodoslov je moj tek četiri imena, svako dato u sećanje na nesećanog…

Požaliću svačiju žrtvu jer krv je krv kost je kost, grob je grob, a ja sam Srbin, rađamo se da bi se sećali i živimo da bi živela ta četiri imena, no ne mrzim te…

Ti možeš svojim šumama, njivama, livadama, potocima, krševima…nisu grobna, a kako ću i kuda ja kad olistaju grane najlepše bukovine do šumom na zadušnice, da celivam koru ko spomenik, da korenju šapućem imena dok palim voštanice…

Hožeš li požaliti rod moj, grobove tek nadlanice velike, roptaj nedoklanih, glave bačene niza strane da ih zveri razvuku u brloge i jazbine..?

Hoćeš li požaliti moju krv, meso, kost, cipelice ko dlan, mesece što nisu stasale ni u godinu..?

Srbin sam, stradalnik, vazda na krstu i sa njim, ma li u tebi toliko čoveka da otkriješ šta ti je đed ispovedio ocu: na kojim su mi livadama, njivama, žitištima, šljivacima, potocima…grobovi?!

Hožeš li požaliti što si u ime svoje krvi prolio reke moje?!

Reke i sve pritoke, brzake, ponornice, studenice, svaku si mi vodu rasporio, razdrobio, obezglavio, silovao, nedoklanu ostavio da ropti koritom…

Znaš li šta je genocid pre nego što prelomiš preko usana tako šta?!

Genocid je, nežalovni stvore, kad se vazda kućiš na spaljenom temelju, kad četiri imena čuvaš ko zavet vekova prošlih za vekove buduće, kad se raduješ gde imaš groba, kad si Srbin, rođen da tiho gaziš njivama i livadama jer ništa njima ne rađa ko kosti praotačke…

Kada žene poznaš po crnini, kad ti je u natkasni pod ikonom vazda snoplje voštanica, kad za slavu natačeš flaše zdravica onima koji ih podići neće…

Požaliću svačju žrtu jer Srbin sam, ne međim krv, meso i kost, no možeš li ti požaliti…sebe što žaliti ne umeš?!

Pesmom se bude tvoje šume, moje su sve od opela, požališ li kad zbog toga ili seiriš kad olistaju neznani grobovi roda moga?

Vazda na krstu i sa njim, a ti?

Srbin sam, stradalnik, prezreo bih sebe kad bh se suzom tvojom umio, a požališ li ti rod moj dok svoje žito zalivaš ibricima krvi moje krvi..?

Kurir.rs/Dvaujedan/Mihailo Medenica