OTIŠLI SU U TUĐINU, IMAJU DOBRE POSLOVE I NOVAC ALI IPAK PATE: Neki su i pored dobre zarade i boljeg života odlučili da se vrate Srbiju, a neki ćute, trpe i tuguju u tišini

"Dođeš u prazan stan. Sačeka te tišina. U tuđini si. Među brojnim ljudima, a sam. Umoran da bi spremio hranu. Radiš, spavaš i ponekad jedeš. I fali ti zagrljaj. Neko da pita kako si. I najlakše bi bilo plakati. Ali ne. Mazge stisnu zube i osmehnu se. Sutra je novi dan za borbu".

Ovako u nekoliko rečenica izgleda borba sa samim sobom nekoga ko je otišao preko u potrazi za boljim životom. U onom delu dana između posla i sna kada ti "sve fali". A na ovo niko ne računa dok još u Srbiji kalkuliše koliko bi tamo preko bolje živeo, koliko je veća plata i sistem funkcioniše, sve dok preko i ne ode.

Ovim tvitom, potpuno svesna situacije u kojoj se nalazi, pokrenula je i druge ljude da pokažu empatiju i upute joj lepe želje.

"Budi jaka. Znam. I ja sam u tuđini".

"Razumem te. Moramo biti jake za sve, da sam ti bliže zagrlila bih te..."

I dok nam se većina poznanika koji su napustili Srbiju u potrazi za boljim životom smeši sa društvenih mreži, verujemo da su dobro postupili i da je njihov život zaista bolji, malo je onih koji će na ovaj način otvoriti dušu i priznati da su ipak sami i često tužni.

Neki su i pored dobre zarade i boljeg života, bar u onom finansijskom smislu, tako, ipak odlučili da se vrate. Svoju priče i razlog povratka iz Nemačke podelio je sa "Blicem" Subotičanin koji "nije mogao više biti sam u četiri zida".

- Istina je. Zato sam se vratio i za sada ne planiram da ponovo okušavam sreću u inostranstvu. Čudno je to, zato što sam otišao sa obezbeđenim radnim mestom i tamo imam prijatelje. Verujte da to ipak nekada nije dovoljno da bi bio srećan kao što sam sada. Osećao sam se izolovano i loše – kaže Nikola iz Subotice.

Nikolini problemi su počeli kada se pokazalo da mu posao ne odgovora, a dokumentacija koju je imao nije mogla da mu obezbedi bolje radon mesto.

- Imao sam kakav-takav društveni život i tamo su bili uz mene moji ljudi koji su mi puno pomogli i trudili su se da mi ništa ne nedostaje. Ali, oni imaju svoje porodice i rade non–stop. Kada bih otišao sam u stan, među četiri zida, bacao sam pogled u nazad, pitao se šta sam postigao, a stalno mi je u glavi bilo da sam sam. Dani su prolazili tako i to me je dovelo do letargije, a onda je sve počelo da me vuče nazad. Sasekao sam sve i vratio se – kaže Subotičanin.

Ne kaje se što se vratio i veruje da bi čak i da je imao posao kakav je želeo duže od pet godina ne bi mogao da bude u drugoj državi.

- Navikao sam da živim punim plućima, a tamo se ne može tako živeti. Čak ni domicijalno stanovništvo ne živi tako, a kamoli stranci. Svi su zatvoreni. Stranci su naravno dobrodošli, ali svi u dubini duše znamo da nismo. Na kraju ih pročitaš – zaključio je Nikola.

Međutim, među "odbeglima" u bolji život je i jedna tročlana porodica čiji se članovi "iako ne dolaze u prazan stan često osećaju upravo kao da su sami na svetu".

- Suprug i ja smo se zaposlili, ćerka ide u školu i ima sportske aktivnosti posle časova. Srećni smo što smo našli lepu kuću u seoskom okruženju. Oko sat vremena putujemo na posao što nije puno, ali kada stignem kući najčešće suprug već drema zbog umora, a ćerka još nije stigla. Često sednem sama za sto i zaplačem. Gledam oko sebe i pitam se zašto smo morali otići daleko od porodice i prijatelja. Nedostaje mi čak i komšinica koju nisam podnosila – kaže Suzana S.

Bračni par u blizini Minhena nema mnogo vremena koje mogu provesti zajedno, a i kada su slobodni osećaju se umorno.

- Suprug me zagrli i kaže da bi mogli da izađemo na večeru samo nas dvoje, ali da nam je možda pametnije da se odmorimo. To se za godinu dana dogodilo više puta i ne zameram mu. Iscrpljeni smo. Tada bi najviše volela, osim njega, da mogu da pozovem kumu na kafu. Džabe se nasmešim ovde komšinici i javim ljubazno, čak sam jednu pitala za savet. Rekla je da ne brinem za veš i štipaljke u prostoriji gde nam stoje svima veš mašine jer ovde niko od stanara ne krade i zatvorila je vrata. Donekle je i razumem, ali nisam navikla na takvu hladnoću – kaže Suzana.

Suprug ove Palićanke pozvao je na večeru kolege, takođe strance u Nemačkoj.

- Dvojica su otvoreno rekla da ne žele da dođu, a kolega koji je nedavno došao iz Srbije mu je diskretno dao do znanja "da uspori malo sa družbom". Zavisi od ljudi. Nije lako. Malo je onih kojima je u tuđini sve potaman. Ali, znamo zašto radimo, dok emocije, hteli ili ne, guramo pod tepih – poručila je.

Ne može Viber da zameni zagrljaj

Njena ćerka preko Vibera održava kontakt sa drugaricama iz Srbije. Jedno veče bilo je posebno potresno, rasplakale su se obe:

- Drugarice su se okupile i na video pozivu uputile su joj zagrljaje i rekle da idu u šetnju. Pogodilo ju je što nije sa njima, a ni posle godinu dana nije stekla blisku drugaricu u novoj školi. Rekla mi je "I kod kuće je nekada tako, ali sam znala da ću ih videti sutradan. Sada Viber više nije isti kao kada smo kući". I ja sam shvatila da sam poruke u Srbiji slala radi dogovora, a sada su mi one sve kada su u pitanju neki ljudi. I to je tužno. Ne može poruka da zameni zagrljaj.

(Kurir.rs/Blic, B.Vučković)