DEDA BORKO RAILIĆ AMERIČKE PILOTE PAMTI PO LEPOM: Najbolje sam živeo kad su nam Ameri bili u kući!

Uspomene - Vremešni stanovnik Pranjana još se seća kako se u njihovoj
porodici dobro jelo usred rata zahvaljujući nenadanim gostima s neba i
kako se dobro provodio uz vojnike iz SAD, dok sad samo gleda televiziju

Deda Borko kaže i da su u njihovoj kući sedam Amerikanaca i jedan Englez boravili sedam-osam meseci i da se svega živo seća ko da je juče bilo, a imao je samo devet godina te ratne 1944.
- Ti vašari i igranke na vašarima bili su pravi doživljaj. Svake subote Amerikanci su išli gore kod aerodroma, pa povedu mene i moje dve sestre. Što smo se lepo provodili... Takvih igranki posle i nije bilo. Vala, nikad bolje nisam proživeo. A sad samo TV gledam - veli deda Borko.

Starina bistrog uma kaže i da su američki piloti imali kuvara četnika koji im je spremao šta god požele, a i klali su po selu svinje, kokoške.

Deda smazao kokošku

- Ja sam svaki dan išo da im donesem vodu s izvora, da piju i da im taj četnik kuva jela. Najviše su voleli knedle od krompira i šljiva. A lepe im knedle. Uzesmo jednom tata i ja po jednu, al‘ deda tri, pa onaj Englez viknu: „Dosta!“ Al‘ da vidiš jada kad ispekoše kokoš. Stadoše oni večerati, samo što načeše onu kokoš, kad ulete neko, viknu da se ide na Galovića polje, na aerodrom. Odoše oni, a deda navali na kokoš, pola je poj‘de. Malo ne bi, vratiše se oni, pa kad onaj Englez viđe da pola kokoši nema - izvadi pištolj! Skočiše Amerikanci i uzeše mu pištolj - smeje se starina dok se seća dogodovština usred rata.

Najveća je radost bila pod velikom lipom u dvorištu kad stignu paketi.
- Čim dođu paketi, daju mi čokolade, bombone. Pa i konzerve s pasuljom. Joj, što je pasulj lep, još pamtim taj ukus u ustima. Vala jesmo žalili kad su otišli Ameri. Lepo sam jeo - priseća se deda Borko.

Zaglavljen avion

Nestašni dečak Borko je jednom i nos povredio, a novajlije u kući su mu ranu lepo sredile i previle. A onda ga i fotografisale i za uspomenu ostavile sliku, ali se to negde izgubilo.

Amerikanci su na raspolaganju imali i 12 konja, koje su četnici ostavili u njihovoj štali, a deda Borko veli i da je među njima bio i Belan, konj Draže Mihailovića, koji je po svojoj beloj boji i dobio ime.

Seća se i situacije kada je trebalo da poleti poslednji avion sa aerodroma na Galovića polju.
- Taj avion je mnogo otišao udesno i zaglavio mu se točak. A deda tu jedan moj Premislav budakom je otkopavao taj točak. I završiše oni, bi spreman avion da krene. Baš sam to gledao sa sestrom. Ulazi major Zvonko Vučković u avion, pa veli dedi: „Ulazi u avion. Dolaze partizani za 10-15 dana, ubiće te.“ A deda će njemu: „Neću, ginem za kralja i otadžbinu!“ I tako i bi. Dođoše partizani i ubiše ga - priča deda Borko.

Kurir/Jelena S. Spasić