ISPOVEST NAJMLAĐEG ŽIVOG RAVNOGORCA: Ratovao sam kao dečak u četnicima

Mali ratnik Majka me je rodila usred rata, nosila me je na rukama u najžešćim borbama, a otac me je često držao u sedlu konja dok je predvodio borce, priča Srboljub Tufegdžić (78), sin četničkog majora Vojislava Tufegdžića

Ovako za Kurir počinje ispovest Srboljub Tufegdžić (78), sin majora Vojislava Tufegdžića (1914-1946), komandanta Cerskog korpusa, najmlađi živi pripadnik Ravnogorskog pokreta. Srboljub je posle rata otišao u SAD. Ipak, nikada nije zaboravio svoju zemlju.
- Sa tri-četiri godine se nisam mogao ničega sećati. Očevi saborci pričali su mi šta se sve dešavalo tokom rata - počinje svoju ispovest Srboljub.

Rodio se usred borbe

- Kada je Draža Mihailović krajem 1941. naredio Dragoslavu Račiću, koji je u to vreme bio komandant grupe Majevičkog korpusa, a moj otac njegov zamenik, da pređu u Bosnu i pomognu srpskom narodu u borbi protiv ustaša, moja majka se porodila u selu Savkovići kod Ljubovije. Račić me je odmah krstio i krenuli smo s njima u borbu - kaže naš sagovornik.
Njegova majka Dragoslava Cana Mašić iz Šapca, tadašnja studentkinja medicine, nosila je tri godine sina Srboljuba na rukama, uglavnom na kraju čete, dok su vojnici ratovali. Neretko, ona je lečila i previjala ratnike, sve dok nije dobila tifus.
- Penicilin se tek pojavio. Bilo ga je teško naći. Njoj su ostale dve injekcije. Znala je da će to možda biti dovoljno za nas dvoje, ali je sumnjala da možemo i umreti. Odlučila je da meni da obe injekcije. Ja sam preživeo, a ona je umrla. Majka je sahranjena u crkvenoj porti u Modriči. Nikada nismo pronašli grob jer je posle rata taj plato prekopan - priča on.
Prema njegovim rečima, jedan od vojnika iz odreda pazio je na njega.

Pazio me vojnik

- Zajedno s tim odredom prolazio sam sve. U jednoj borbi, vojnik koji me je nosio je morao da me ostavi. Tada se ili uplašio, ili je bio ranjen. Uglavnom, napisao je na papiru moje ime i prezime, da su mi deda i baba iz Štitara u Mačvi, stavio me ispod bukve i pokrio granjem. Tu se pucalo i ja sam bio uplašen. Ne znam koliko sam tu ostao, ali sam prevriskao od plakanja. Onda su naišli partizani - priča setno Srboljub i dodaje:
- Dali su me jednoj kurirki. Kada me je donela kod babe i dede, nisam se odvajao od nje. Žao mi je što je nikada nisam video. Ne znam njeno ime i ceo život žalim za tim - priča Srboljub.

Kako dodaje, od očevih roditelja iz Štitara prešao je kod majčinih u Šabac, gde je započeo školovanje.
- Porodično ime bilo mi je ozbiljan teret. Sa 23 godine ostao sam sasvim sam jer su mi umrli deda i baba. U međuvremenu sam se oženio i čekali smo dete. Supruga se porodila 11. januara, baš na rođendan moje majke. Dali smo ime detetu Dragoslava, po mojoj majci. Ubrzo je stigao poziv ujaka da idem u Ameriku, gde i danas živim - priča Tufegdžić, koji je boravak u rodnom kraju iskoristio da se učlani u Pokret obnove Kraljevine Srbije (POKS).

Kurir.rs/ Mirjana Čvorić
Foto: Kurir, Privatna arhiva