FRANCUSKI FILOZOF ŠOKIRAO REGION: U jeku novih svađa on tvrdi ISTORIJSKI PROCESI ĆE STVORITI NOVU JUGOSLAVIJU! A evo zašto je protivnik nezavisnog Kosova i šta misli o srbomrscu Anri Leviju! (VIDEO)

Alen Badju je francuski filozof, pisac, pesnik, matematičar, dramaturg, i jedan od retkih radikalnih levičara u Francuskoj koji se nikada nije odrekao angažmana iz mladosti, kada je bio pripadnik radikalne levice.

U vreme postojanja socijalističke Jugoslavije bili ste deo maoističkog pokreta u Francuskoj koji nije bio oduševljen idejom samoupravljanja. Kakva su Vaša sećanja na Titovu Jugoslaviju?

- Vrlo rano sam slušao o Jugoslaviji, još dok sam bio dečak, čak i u porodici. Moj otac je bilo levi socijalista, čak gradonačelnik Tuluza. Moji roditelji nikada nisu išli u Jugoslaviju ali su imali puno simpatija prema toj državi. Generalno, u Francuskoj je među intelektualcima postojala simpatija prema Jugoslaviji i njenom socijalizmu jer nije bio staljinističkog tipa. Nikada nisam ni posetio Jugoslaviju. Pročitao sam nekoliko tekstova i upoznao se sa istorijom te zemlje dosta šematski. Ali, Jugoslavija je u to vreme bila slika toga da komunistički univerzum nije nikakav uniformni totalitet, već vrlo raznolik totalitet, kompleksan, koji čak sadrži i veoma važne opozicije unutar sebe.

Kako objašnjavate pad istorijskog komunizma na Istoku? I kako biste smestili razaranje Jugoslavije u tom kontekstu?

- U komunističkim zemljama je u jednom momentu došlo do velike nesigurnosti između opštih metoda države, tj. njenog unutrašnjeg ustrojstva i ekonomskog razvoja koji nije bio na nivou kapitalističkih zemalja. U unutrašnjosti te kontradikcije između politike i ekonomije, čitavo iskustvo je bilo napušteno. Međutim, važno je reći da do toga nije došlo zbog masovnog narodnog bunta, već je rukovodstvo odustalo od komunističkog projekta. U pitanju je važan pokazatelj. Videli smo zamor dominantnog aparata koji je želeo da proba nešto drugo. Takav izbor je doveo do onoga što smo videli u SSSR-u i u zavisnim zemljama, dakle do potpune dokompozicije sistema, u Jugoslaviji smo videli nasilje, a u Kinu veliki proces transformacije. U svakom slučaju, pad režima tog tipa nije bio produkt internih kontradikcija, kao što je organizovana i nasilna klasna borba, već konsenzus na nivou elita.

U Jugoslaviji takođe vidimo isti proces. On je doveo do obnove nacionalističkih i identitetskih konfiguracija i do jačanja centrifugalnih tendencija. To je normalno. Tendencije raspada su postojale i u SSSR-u, ali Jugoslavija je postala model. Ja smatram da je generalno to slučaj sa svim državama. Onog momenta kada država kao kohezivni faktor izgubi jednu jaku ideologiju, bila to nacionalna ili komunistička ideologija, pojaviće se efekti dekompozicije na identitetskoj bazi.

U samom početku jugoslovenske krize se niste oglašavali u najvećim medijima. Kako tumačite ključne uzroke i krivce za razaranje Jugoslavije?

- Besmisleno je reći da su to Srbi, Hrvati ili Slovenci. To bi značilo da smo deo igre identiteta. Ukoliko bismo na to pristali, završili bismo na ideji da postoje najgori, ili bar gori identiteti od drugih. To nije nipošto moja pozicija. Naravno, političari koriste takvu situaciju kako bi stvorili novi legitimitet za svoju nacionalnu vlast. U svakom slučaju, odgovornost moramo tražiti u faktorima koji su doveli do dekompozicije centralne države. Sa druge strane, ona se nalazi u detektovanju ciljeva velikih sila. Među nama, u tezu da one intervenišu iz humanitarnih razloga ja ne verujem. Njihovi interesi su jasno utvrđeni. Videli smo da su sve zapadne sile sa oduševljenjem pozdravile raspad komunističkih država. Tako je krenulo. Onda su se i Nemačka i SAD i Francuska pozicionirale u toj aferi u odnosu na već utvrđene geopolitičke interese.

Lično, bilo mi je jako teško da kažem kako žalim što Jugoslavije više nema. Jer, kao što znate, ja sam komunista i želim da države nestanu. Ali, u stvarnosti, zaista mi je bilo žao. Istovremeno, video sam da postoji problem. Sve države koje su se pozivale na istu ideologiju su nestale. Dakle, osećamo da je istorijski nešto na izdisaju. Da je hipoteza na kojoj je zasnovan taj tip države oslabila, uključujući i njen ekonomski model. Sa druge strane, konstatovao sam francuski ideološki izraz tog procesa, koji je bio intrinzično reakcionaran. U raspadu Jugoslavije, i u nasilju koje je sledilo, jedan deo francuskih intelektualaca je video priliku da interveniše i da finalizuje svoj put renegata “maja 68“. Jer, oni koju su bili najangažovaniji javno u jugoslovenskoj aferi su nekada bili ekstremni levičari. Video sam istinske ideološke konverzije kod nekih intelektualaca koje je inspirisala Jugoslavija. Već sam Vam to pričao, neki komunisti i ekstremni levičari – iz 1960-ih, 70-ih i 80-ih godina – tvrdili su da je jugoslovenska epizoda pokazala intrinzičnu superiornost zapadnih demokratija, i da je sasvim opravdano da zapadne armije intervenišu u taj sukob kao nosioci ljudskih prava i slobode. Imao sam osećaj da u slučaju Jugoslavije idem u suprotnom smeru kada je reč i o mom ličnom intelektualnom okruženju. Mislim da je situacija u Jugoslaviji dakle bila jako važan faktor u ideološkoj rekompoziciji političkih tabora, i naročito francuske inteligencije.

Šta mislite, filozofski, o “novim filozofima“? Delom ste to pitanje obradili u Vašoj knjizi ”Etika”. Interesuje me, dakle, uopšteno Vaše mišljenje o njihovom filozofskom delu, ali isto tako i o njihovoj konverziji 1980-ih godina i angažmanu tokom jugoslovenske afere. Sa većinom njih, među kojima su Andre Gliksman i Bernar Anri-Levi, delili ste istu političku prošlost. Kako vidite angažman Bernar-Anri Levija u vreme jugoslovenske afere?

On je nastojao da svaku svoju borbu proda u antikomunističkom ključu, bilo da se radi o Jugoslaviji, Gruziji, Avganistanu itd. Postao je poklonik nekakvog antikomunizma i antitotalitarizma. Pošto je Milošević za njega bio komunista on je zauzeo poziciju protiv Srbije. U pitanju je pre svega čovek masovnih medija i spektakla. U čisto intelektualnom, filozofskom ili spekulativnom smislu, svi ti novi filozofi su nula. Bavljenje sitnicama… u jednom momentu je čak pokušao da se nakači i na Sartra, što je tek neubedljivo. Nije mi uopšte jasno kako su dobili ime “novi filozofi“. U stvarnosti je to ime za političke renegate iz druge polovine 1970-ih koji su promovisali zapadni demokratizam i nekakav humanistički moral.

U Le Monde-u, ali i u prvom tomu Vaše knjige “Okolnosti“, objavili ste esej u kome se, kritikujući Miloševićev nacionalizam, istovremeno protivite nazavisnosti Kosova i ratu NATO-a protiv Srbije.

Mislim da je danas apsolutno jasno da je to razaranje Jugoslavije bilo užasno loša stvar za taj region. Osim toga, Kosovo i rat na Kosovu su postali operator kapitalističkog manevra na globalnom planu. Ne znam koliko sada ima bivših jugoslovenskih republika… 6, jel tako? Vrlo mi je lako da zamislim da u ovakvom kontekstu – u kome preovladavaju identitetska i nacionalna pitanja – ta dekompozicija nema kraja i da se rascepi mogu nastaviti. Sa druge strane, jednom na dnevnom redu mora doći i pitanje reunifikacije Jugoslavije.

Slažem se!

Vi biste to želeli? Naravno, teško je to ne želeti, iako ćemo reći da ta Jugoslavija ne sme biti ista kao ona prethodna i sl. Mislim da će istorijski proces dovesti do reunifiukacije Jugoslavije. Ne vidim trenutno kako će se do toga doći, ali znam da je to neophodnost. Znate, prvi jugoslovenski intelektualci koje sam upoznao u životu su bili Slovenci. I vrlo brzo se s njima nisam složio oko nacionalnog pitanja… jer su oni za sve optuživali Srbiju. Međutim, pre nekoliko godina, kada smo se videli, skoro da su plakali jer su imali nekakvu vladu ekstremne desnice koja je radila reviziju čitave njihove istorije. Veliki broj spomenika narodnooslobodilačke borbe je uništen, a Vlada je stavljala u istu ravan naciste i komuniste, nazivajući ih totalitaristima itd. Oni, koji su bili za nacionalnu nezavisnost, sada nisu nipošto srećni rezultatom tog procesa. Osim toga, negde u razgovoru sa njima tada primećivao sam nekakvu ideju o slovenačkoj superiornosti u odnosu na Srbe. U Jugoslaviji je uvek bilo nacionalizma, ali to raspirivanje nacionalnih i identitetskih pitanja krajem 1980-ih i u 1990-im godinama je u sebi imalo nekakav element ludila, mentalnog opskurantizma… i ja sam to video čak i kod tih prijatelja. Iako se radi o iskrenim i jako inteligentnim ljudima. U svakom slučaju, bio sam apsolutno protiv nezavisnosti i Slovenije i Kosova jer sam generalno protiv podela na identitetskoj i nacionalnoj osnovi. To je princip koji sam branio uvek, ne samo u slučaju Jugoslavije. Upravo zbog toga sam danas i protiv nezavisnosti Katalonije...

(Kurir.rs/Novi Plamen, autor: Ivica Mladenović)