ČUVALI SMO IH KAO NAJROĐENIJE, IMALI SMO SAMO JEDNU KRAVU I NJU SMO DELILI SA NJIMA: Deda Radoš ispričao kako su srpski seljaci pomogli američkim pilotima, iako nikada do tad nisu videli avion (FOTO)

PRANJANI– Neuki i ubogi, siroti seljaci na Suvoboru u ratnom nedobu dali su svoje volovske zaprege i ogulili dlanove da bi u svom planinskom beskraju sagradili aerodrom i 1944. godine tako dali priliku da se više od 500 američkih pilota, prizemljenih pod nemačkom vatrom, vrati u svoju postojbinu. Sutra je četvrt veka od tih zbivanja, događaj će obeležiti posetom Pranjanima Predsednik Srbije i američki ambasador u Beogradu a običan svet sa ovog pobrđa još u sećanjima drži te teške dane.

I pamti mnoge pojedinosti, kao Radoš Kaljević, rođen u blizini aerodroma na zaseoku Galovići, opisuje kako je bilo u operaciji “Halijard”:

„Sećam se kao da je juče bilo, u našem vajatu su spavali, i čuvali smo ih kao najrođenije. Imali smo jednu kravu, četiri ovce i pet kokošaka, pilote smo hranili kao golubove a mi smo trpeli, ja sam tada imao devet godina. Tako je naredio đed Milisav, a kad smo krenuli da ih ispratimo na aerodromu je bilo mnogo ljudi, đed se zamarijo a mene je pilot ubacio u avion. Deda se zaplakao i rekao: 'Zar sam te ja hranio a ti da mi odvedeš jedinoga unuka?' Na to je on rekao da me vodi da budem čestit. Ali, za dedu novac nije bio važniji od mene, onda me pilot uzeo u naručje vratio me dedi, skinuo svoju jaknu s leđa, video je da smo sirotinja, i dao je meni. Platili su da se poseku jabuke, zvane streknje, da bi avioni mogli odatle da polete i uzlete. Na dnu Galovića su kupili pilote, vraćali se i poletali. Mi dotad nikad avion u životu nismo videli, činilo nam se noću da toliko nisko lete da će da zakače odzak”.

A evo kako svedoči Radiša Jevtović iz Leušića, svetski čovek i čuveni privrednik, koji je spremio svoje narodno naselje „Rajski konaci”, na dedoviti u tom selu pod Suvoborom, da bi danas dočekao visoke zvanice:

„U našoj kući bila su smeštena sedmorica pilota. Jedan od njih koji je bio veoma aktivan u okupljanju preživelih, Čarls Dejvis, dolazio je u nekoliko navrata ovde, a sada dolaze njegovi potomci, kćerka i unuci i odsedaju obavezno ovde.

Dejvis je na obližnjem brdu pao među stado ovaca i čobanica mu je ponudila da popije iz čuturice, bila mu je povređena noga, ali on je predložio da ona prvo proba vodu, što je i učinila. Ali, kad je njemu dodala čuturu on je bio toliko žedan da je halapljivo pio i, kako je kasnije pričao, odjednom su mu gorele uši, jer je u čuturici bila rakija a ne voda. Ovde je dolazio pet godina uzastopno i stalno se sećao ovog događaja.

Prvi put kad su se ovde pojavili u organizaciji američke ambasade, na čelu je bio, tada u kolicima, Džordz Vojnović, organizator spasavanja pilota iz Brindizija i Barija. On je slao njihove ljude koji su sakupljali pilote sa ove teritorije i bio zaslužan za osposobljavanje aerodroma u Pranjanima. Njegovi su se odselili u Ameriku 1914. godine, rat ga je zatekao kao studenta medicine, ali pošto je znao perfektno srpski i engleski jezik bio je zadužen za organizaciju. Kada se prvi pojavio posle rata na aerodromu u Pranjanima glasno je zaplakao. Preminuo je pre dve godine, ali njegova kćerka redovno dolazi, dovodi unuke a trenutno se nalazi na funkciji američkog ambasadora u Brazilu”.

To je, eto, deo naše nacionalne povesti, blistava slika istorije pravoslavne duše u gorskom besputu i svedočanstvo široke srpske duše. Od naših praotaca nasledili smo starostavnu mudrost: ko drugome čini, sebi čini.

(Kurir.rs/RINA)