VLADIMIR (19) JE IZ ŠKOLSKE KLUPE 1998. OTIŠAO U VOJSKU! DAN PRE NEGO ŠTO JE STRADAO REKAO JE MAJCI: Ne brini ako se ne javim, na vežbi sam na brdu kod Niša! Poslali su ga na Košare sa kojih se nikada nije vratio

Rođen je 23. marta 1979. godine u Beogradu, poginuo 30. septembra 1998. godine u krvavom napadu albanskih terorista na karaulu Košare.

Vladimirovi roditelji su decu očuvali i iškolovali kako su znali i umeli. Majka je radila u fabrici motora, a otac u trgovini.

Tako je bilo sve dok Vladimir nije završio školu i stasao za vojsku. U vojsku je otišao 23. juna 1998. godine, sa 19 godina. U međuvremenu je dobio poziv od strica, koji živi u Americi, da ode kod njega. Vladimir je to uporno odbijao, a glavna odluka je bila da neće da beži iz Srbije. Za njega Srbija je bila jedina zemlja gde je on mogao da živi.

U vojsku ja otišao u Niš VP 1410/3 rod izviđačko – diverzantski, i krajem juna cela junska klasa radi sprovođenja prvog dela obuke, premestila se u Valjevo.

Zakletvu je položio u Valjevu 11. jula 1998. godine i nastavio sa obukom koja je trajala do 15. septembra kada se njegova jedinica vratila opet u matičnu jedinicu u Nišu.

Po dolasku u Niš saopšteno im je da 28. septembra, zajedno sa celom jedinicom, odlaze na Košare. Ostatak jedinice činilo je 13 vojnika po ugovoru. Obuku je skratio general Momčilo Perišić, načelnik GŠ VJ u maju 1998. godine, samo što niko nije smeo da to i javno saopšti. Ova odluka vrlo je nerazumljiva.

Da li je neko od vojnika javio da ide na Košare ne znamo, ali Vladimir nije obavestio svoje najdraže. Rekao je da ide na neko brdo pored Niša, a to brdo je bilo Košare, karaula na jugoslovensko – albanskoj granici. Tog 30. septembra zajedno sa Vladimirom poginuli su i Miladin Gobeljić, Ilija Pavlović, Miroslav Jocić i Miloš Pavlović.

„1. oktobra ujutru došli su da nam jave da je Vladimir poginuo, a 8. oktobra počela je moja borba za istinu, za pravnu pravdu, za Vladimira, za sve poginule na Košarama…Ta borba traje i danas…“ – reči su Vladimirove majke Lozanke, zapisano je na fejsbuk stranici „Istorija Srba“ Lozanka Radoičić, majka vojnika Vladimira (19), poginulog heroja na karauli Košare, tiho je stajala ispred kordona policije, na ulazu u Dom Narodne skupštine 2015. godine. U toku je bio protest protiv NATO-a.

Lozanka nije vila ničiju zastavu. Samo je na grudi privijala sliku sina u vojničkoj uniformi. Na protest je, kaže, došla kao majka, želeći da podseti na živote koje su njen sin i četvorica momaka 30. septembra 1998. godine položili za Srbiju.

O ulasku Srbije u NATO ima jasan stav: „Smatram NATO odgovornim za zbivanja na Kosovu 1998. i 1999. godine, pa i za pogibiju mog sina. Ne mogu da se pomirim s prisustvom NATO-a u Srbiji.”

Karaula Košare, u NATO agresiji, postala je poprište najžešćih i najkrvavijih kopnenih borbi. Između jedinica Vojske Jugoslavije i takozvane OVK, albanski teroristi su uz snažnu vazdušnu podršku NATO-a bezuspešno pokušavali da tim pravcem prodru na Kosovo. Bilo je to „pakleno mesto”. I pre zvaničnog početka rata.

Lozankin Vladimir je na redovno odsluženje vojnog roka, u izviđačko-diverzantsku jedinicu u Nišu, otišao 23. juna 1998. godine. Posle nešto više od dva meseca, prekomandovan je na karaulu Košare. Dan pre nego što je ubijen na albanskoj granici, majci je rekao: „Ne brini ako se ne javim narednih dana. Tu sam, na obuci na brdu pored Niša”.

Tog jesenjeg dana krenuo je, s još četvoricom vojnika, u svoju prvu i poslednju graničnu patrolu. Skriveni u zasedi, pripadnici OVK, predvođeni Agimom Ramadanijem, čekali su ih od ranog jutra.

(Kurir.rs/In4s.net)