VREĐALI SU ME ONI SA KOJIMA SAM PROVEO RADNI VEK, ŠKOLSKE DRUGARICE I KOMŠIJE: Milovan traži pravdu za mrtvo dete, a doživeo je mu prete da ruši fabriku i da će zbog njega njihova deca ostati bez hleba
"Svakakva sam poniženja preživeo za ove dve godine od kada tražim pravdu za pokojnog sina, ali da će me vređati ljudi sa kojima sam proveo radni vek, sa kojima smo moj sin i ja jeli isti hleb, to nisam mogao ni zamisliti."
Ovo su reči Milovana Milivojevića, radnika fabrike namenske industrije "Milan Blagojević" u Lučanima, koga su u četvrtak, pred Osnovnim sudom u Ivanjici, verbalno napale kolege, spočitavajući mu, između ostalog, da ruši preduzeće. Sve se zbilo pošto je po drugi put odloženo suđenje generalnom direktoru lučanske vojne fabrike Radošu Milovanoviću i dvojici njegovih saradnika. Svoj trojici se na teret stavlja odgovornost za eksploziju u jednog od fabričkih pogona u kojoj su 14. jula 2017. poginuli Milovanov sin Milomir Milivojević (25) i njegov kolega Milojko Ignjatović (55).
Suđenje je bilo zakazano za podne, a nešto ranije u Ivanjicu je pristigla dugačka kolona automobila iz Lučana.
- Bilo ih je oko 400 i organizovano su došli da pruže podršku Milovanoviću. Gro njih su radnici "Milana Blagojevića", najvećim brojem administrativci, ali bilo je i zaposlenih u hotelu i domu kulture koji pripadaju preduzeću, penzionera, meštana Lučana koji ne rade u "Namenskoj". Putujući za Ivanjicu, najveći broj njih gorivo je sipao na istoj benzinskoj pumpi - priča dan posle Milovan Milivojević.
- Kada je Milovanović izlazio iz zgrade suda, Lučanci koji su došli da mu daju podršku su počeli zdušno da mu aplaudiraju. Euforično su tapšali čoveku za vreme čijeg direktorovanja je u fabrici poginuo 21 radnik. Teško je meni i mojoj porodici bilo slušati i gledati, tresli smo se kao pruće. Tada smo ironično i mi počeli aplaudirati. Rekao sam im: "Hvala što ste došli da navijate za pravdu i podržite mrtvog kolegu", molio ih "stavite se makar za trenutak u moju kožu". Na to sam dočekan negodovanjem - kaže otac poginulog radnika.
A onda, nastavlja, mnogi iz mase su se okomili na njega, počeli su sa zvižudicima i dobacivanja. Neko iz špalira mu je, kaže, dobacio da on i njegov pokojni sin ruše fabriku. Kolega sa kojim je godine proveo na poslu, priča dalje Milivojević, doviknuo mu je da će njegova deca ostati bez hleba ako Milovanović bude osuđen. Opet, kaže, bilo je tu lučanskih oružara koji su ćutke gledali šta se dešava i koji su "svesni predstave u kojoj moraju da statiraju" povijali glave i okretali se na drugu stranu.
- Bilo je tu i policije koja je sprečila neke da krenu prema nama. U početku sam im mirno i prijateljski govorio da ja ne rušim preduzeće i da samo tražim za pravdu za svog sina, govorio sam im da neće biti smak sveta i kraja Lučana ako Milovanović bude osuđen i da će "Milan Blagojević" poslovati i bez njega, ali su oni nastavili sa uvredama koje ni pas s malom ne bi mogao pojesti - priča Milovan Milivojević.
Na kraju mu je, priznaje, pukao film, naglas im je poželo svoju sudbinu :
"Daboga se vama desilo ono što je meni, ali ja ću tada da doći da podržim vašu mrtvu decu i vas, a ne direktora".
Generalni direktor lučanske vojne fabrike Radoš Milovanović vodi fabriku već 37 godina, a na teret mu se stavlja odgovornost za eksploziju u pogonu.
- Među Milovanovićevim navijačima sam prepoznao mnogo ljudi sa kojima sam u odličnim odnosima. Ne samo moje kolege, a sa nekima od njih sam proveo 35 godina, nego i školske drugarice, pa i komšije koje mi nisu izlazili iz kuće sve dok rukama i nogama nisam počeo kopati tražeći istinu i pravdu i proizivati Milovanovića. Svi me krive da želim zlo fabrici - kaže ovaj Lučanac.
U nesrećama u namenskoj industriji za 11 godina poginulo 15 radnika
Podsećamo, glavni pretres nije počeo ni juče pošto je odlaganje tražilo tužilaštvo, kako je objašnjeno, dok se sa Tomom Stojićem, rukovodiocem zaštite na radu, ne zaključi sporazum o priznanju krivice koji on želi. Odložen je za 15. novembar.
(Kurir.rs/Blic, V.Lojanica)
"INTERES ZA VRAĆANJE U SRBIJU SVE VEĆI" Predsednik Vučić: Oko Božića plan za povratak ljudi iz dijaspore