OVAKO ŽIVE SRBI KOJI RADE U ARABIJSKIM PUSTINJAMA: Ja za svoju decu odavno NISAM TATA, nego ONAJ ŠTO ŠALJE PARE!

Da ga je..em, ne znam ni kada sam tačno zapalio iz Srbije, znam samo da je bio mart. To ti je kao ono kad batališ pljuge ili drogiranje, ali ne zato što te je neko naterao, nego jer si sam rešio da batališ, skapirao si da je mnogo loše po tebe, pa ne brojiš dane koliko si bez toga. Isti rad, bukvalno.

Takav mi je posao, nomadski. Privikneš se posle jednog terena, je.i ga. Kad organizam može da se privikne na 54 stepena Celzijusa u pustinji, može i mozak na to da sam nomad. Nomad koji je nekad imao perspektivu - oNomad.

- Mi, braćo, pravimo staklenike. Moja ekipa prekaljenih radnika i ja zajedno sa njima. Muški posao, tvrd onako. Čelične konstrukcije od po hiljade i hiljade tona, stakla stotinama tona i hektari i hektari staklenika. Moraš da zapneš i mozgom i rukama, i leđima i nogama. Samo, znaš što zapinješ, pa ti nekako malo lakše padne. Zapravo, padne ti dosta lakše.

Bitan je život van Srbije i ljudi koji ga sa mnom i uz mene žive. Život koji je nekad kraljevski, hoteli sa pet zvezdica, room service, bazeni, teretane, saune i spa centri, restorani i točena piva, a nekad je improvizovani smeštaj, uz malu veš mašinu, plinski šporet i ručno pravljene tegove od betona. Ali za sve ovo vreme nisam video da je to nekoga od nas uspelo da poremeti ili da slomi, jer svi znamo odakle smo došli i niko za sebe ne misli da je bogom dan. Jedna sasvim ispravna konstatacija.

Imam kolege od 19 do 63 godine. I jedni i drugi rade punom parom, koliko ko može da zapne, uvek se da 100 odsto sebe. I gledam tu promenu ponašanja, tu uljudnost i to zajedništvo, koji se izgleda tek izrode i prime kad počneš da obitavaš na tuđem tlu. Nekako, našim ljudima to dobro stoji. I gledam sebe. Ali ja sam ovde i najmanje bitan, gledam sebe kroz njih. Pitam se, e da li bih bio ovakav da sam u 19 godina rešio da sam zarađujem svoje parče 'leba i da li ću biti ovakav sa 63 godine, ako ih doživim. A sad nekako i verujem da hoću, jer nisam u Srbiji.

Ali ono što mi je najviše zapalo za oko su ti kompromisi, i to prećutno razumevanje ljudi sa kojima živim i radim. Ja nemam porodicu, nemam ženu, decu. Jako je teško uopšte da imam odnos prema tome, jer nikad nisam kod kuće (opet ta reč, kuća), ali se trudim, iz sve snage, da uspem da ostvarim i to. A gledam momke sa porodicama, ljude sa porodicama, i gledam kompromise koje su morali da donesu.

Ne zato što su hteli, nego zato što su imali tu nesreću da se te i te godine rode na teritoriji države koja se danas zove Srbija.

Kad ti nedostaje porodica, gledaš decu preko skajpa i mesindžera, ali kad znaš da im ništa ne fali, bude ti malo lakše.

Ali bi opet seo na prvi avion koji vidiš i otišao do njih, ali te na mestu gde si drži činjenica da onda ne bi imao ni za knjige za školu. Nikad neću da zaboravim rečenicu jednog kolege koji je već skoro pet godina po terenima, a kome su deca odrasla viđajući ga po dva meseca godišnje: "Brado, ja za moju decu više odavno nisam tata, nego onaj čovek koji šalje pare. I ja sa time nemam problem, sada više ne."

Kapiram da vas i ne zanima kako se Arapi ponašaju u saobraćaju ili kako svako malo poljubim vrata od marketa, jer je uvek neka molitva. I sigurno vas ne zanima kako ide konstrukcija staklenika na sedamnaest hektara i koliko sam prebijenih i nagnječenih prstiju do sada previo. Ne znam ni ja. Znam samo da više nisam kod kuće, i da se osećam sve daljim od nje. I da se prvi put u svom radnom veku osećam korisnim i osećam ponosno, jer radim posao koji radim, okružen ljudima koji su vredni i pošteni. A ti, Srbijo, je.i ga bila si loša majka. I još uvek si, udaješ se za debile i nasilnike, i oterala si svu decu. Ja sam prelomio, između nas dvoje će uvek da postoji ta, makar jedna - kuća od stakla.

Kurir.rs/noizz.rs/Nemanja Cvijetić

Foto/Source:Twiiter/Printscreen