Posle Dejtonskog sporazuma 1995. procena državnog vrha SR Jugoslavije bila je da vojska treba da se sprema za nove izazove, jer je bio usvojen zaključak da se nije završilo razbijanje zemlje po šavovima. Znalo se da je agresija neminovna, ali je bila nepoznanica kojim tempom će biti izvršena i u kojoj formi.

Imajući u vidu da je zemlja bila izolovana i da nismo imali vojnog predstavnika u Briselu, bilo je neophodno da država pošalje čoveka sa diplomatskim iskustvom koji poznaje geopolitičke prilike. Bez ikakve konkurencije u jesen 1995. Vrhovni savet odbrane je odlučio da u belgijsku prestonicu pošalje tada pukovnika, a kasnije i generala Jovana Milanovića, koji je bio na ključnom mestu za strategijske procene i analize u Generalštabu.

"Naravno, Belgija nije dozvolila naš pokušaj da SR Jugoslavija prijavi vojnog izaslanika i zato se primenilo drugo rešenje — ugradili su oficira koji je skinuo uniformu na određeno vreme. Iako nisam bio legalizovan, uslovno rečeno, bio sam prebačen na platni spisak Ministarstva inostranih poslova i bio prijavljen kao savetnik ministra u našoj misiji pri EU", otkriva Milanović za Sputnjik.

Posle dobijenih informacija da je Srbiju na sastanku vojnog komiteta NATO-a u julu 1998. branio francuski general, Milanović je pozvao francuskog generala na ručak da bi mu se zahvalio. Međutim, zbog poslovnih obaveza general nije mogao da dođe, ali jeste njegov šef kabineta major Pjer Anri Binel. „Za kratko vreme ostvarili smo veoma blizak kontakt i rekao sam mu šta me sve zanima. Rekao mi je: ’Ja o tome mnogo toga ne znam.‘ A ja njemu: ’Pa šef kabineta ima materijal kod sebe.‘ Tada sam shvatio da je bolje da nastavim sa njim, jer će me ’hraniti‘ dokumentima koja dolaze za generala. Plus, teško je bilo očekivati da će general izneti dokumenta“, kaže general Milanović.

75407729-596687524402306-3024262184520646656-n.jpg
printscreen YT 

Milanović je krajem septembra 1998. slutio da se intervencija bliži, ali su mu za to bili neophodni dokazi. Organizovao je sastanak sa Binelom u restoranu „Posejdon“ i uz neprestani nadzor kvazi-konobara Milanović mu je rekao da su mu potrebni papiri. „Kada mi je saopštio da nema dokumente, ja sam mu rekao: ’Ako ne budem došao do toga, obesiće me.‘ On je samo obrisao znoj, pogledao me i rekao: ’Pa imaćeš.‘ Otišao je u NATO, slagao kolegu koji je radio na konceptu da je general tražio plan i uveče sam u rukama imao plan napada na našu zemlju“, priča general Jovan Milanović i dodaje da tu počinje drugo poglavlje njegove misije. Kaže da ga je Binel iznenadio, da je očekivao samo inserte, a ne i ceo plan.

"Do tada sam u Beograd poslao sedam hiljada stranica obaveštajnih dokumenata. Kada mi je uručio dokumenta, seli smo u salon mog stana, otvorili flašu vina i u naredna 2-3 sata tražio sam dodatna objašnjenja. Onda smo stajali ćutke u foajeu… On je gledao mene, ja njega i samo je rekao odjednom: "Ja znam šta sam uradio". Razmišljao sam da li se on kaje, ali je rekao: "To je bilo jače od mene"", priseća se on.

Milanović je bio poprilično uveren da su ih bezbednosne službe pratile i da će Binela uhapsiti čim kroči na ulicu, a njega nekoliko trenutaka kasnije u stanu. Međutim, to se nije dogodilo. „Izašao sam liftom do garaže, uzmem dve kese, u jednoj ponesem stvarno đubre, a u drugoj dokumenta. Bacim jednu kesu, a drugu stavim ispod ruke, promenim pravac kretanja i dođem do ambasade. Oduvao sam jednu paklicu cigareta u roku od pola sata, tri sam pušio istovremeno. Pozvao kolegu, ja sam kucao i prevodio, a on slao na poseban način i 2. oktobra je to osvanulo u Beogradu.“

74664619-967677436966187-1707280767521914880-n.jpg
printscreen YT 

U tom trenutku plan napada predstavljao je spas za Srbiju, jer je sve ciljeve vojska uspela da pomeri. „Trećeg oktobra američka obaveštajna služba je pozvala partnere da im pokaže razmere humanitarne katastrofe kao povod ako nema Rezolucije UN, onda može da se koristi Rezolucija 1199 i glava 7. Povelje UN kao odobrenje za agresiju. Imam te šeme na kojima su naslikali 600 sela po KiM i prikazali da je 200 sravnjeno, lagali su i u vezi sa izbeglicama. Bila je velika borba, a ljudi su ustajali i govorili da to nije tačno“, rekao je general.

Rukovodstvo Alijanse je zbog propalog napada na SR Jugoslaviju bilo ostrašćeno i želelo je što pre da pronađe krivca. Histerično su tražili ko je predao planove. „Oficiri su stajali kao u redu za vakcinaciju da ih preslišaju. Na kraju su došli do podataka da ih je major Binel uzeo. Uhapšen je i odveden u Pariz 19. oktobra, a priznao je da je planove dao srpskom diplomati.“

Binel je bio optužen za nacionalnu veleizdaju, a na suđenju su ga nazivali i umobolnikom, psihijatrijski se i lečio od tortura u zatvoru, a porodica mu je nakon svega bila uništena.

"Verovao sam mu, jer mu je deda bio na Solunskom frontu i u amanet mu je ostavio: ’Sinko, ako nekada negde sretneš Srbina, skini mu kapu.‘ I kao drugo, njegov mentalni sklop je bio takav da nije hteo ni profesiju ni svoju dušu da proda đavolu zbog Amerikanaca," kaže Milanović za Sputnjik.

Major Binel je osuđen na pet godina zatvora, odležao je tri godine, a predsednik Srbije ga je 2012. odlikovao „Ordenom Obilića“, trenutno radi kao geometar u Tuluzu. Milanović tvrdi da je unutar NATO-a imao oko 50 operativnih veza, koje su mu posle otkrivanja njegovog identiteta nudile zaštitu.

Ipak, general SR Jugoslavije kaže da bi izdvojio jednog admirala sa kojim je pričao dan uoči početka agresije, 23. marta. „Uveče sam ga pitao: ’Šta ja radim večeras, kakav je moj zadatak?‘. On kaže: ’Spavaš kod kuće.‘ Dakle, otklanjam dilemu — neće biti večeras.

Sutradan ga nazovem, a on kaže: ’Vidim ti čizme.‘ Ja odem kući, presvučem se u maskirno odelo, poljubim ženu i decu i kažem doviđenja do daljeg. I uveče u osam sati agresija počinje.“

Kurir.rs/Sputnjik