PESMICA IZ ČITANKE ZA 2. RAZRED ZGROZILA RODITELJE: Ja sam bio srećno dete, dok mi jednog dana...

Još jedna pesmica iz školskih čitanki uznemirila je roditelje širom Srbije.

"Ja sam bio srećno dete"

Ja sam bio srećno dete

O kome se mnogi brinu

Dok mi nisu jednog dana

Kupili tu violinu.

Sad drugari ljušte fudbal, a ja note i solfeđa

Od vežbanja žigaju me

Jadni prsti, vrat i leđa.

Sviram tetki i susetki

Babi, dedi, ujni, strini,

Znoj se s moga lica cedi

Svi me zovu Paganini.

Tata smišlja svetsku slavu

Ja tu nemam šta da brinem

Iz dvorišta čujem ciku

Ali ne smem da prekinem.

Kako koja zora svane

Mrzim svaku tvoju žicu.

Violino, moj dušmane.

Tako glasi "problematična" pesma gde zapravo problema i nema. Međutim, argumenti "moralne policije", večito isti, glase ovako:

- Pa ovo je više nego strašno...To treba prijaviti - oštar je jedan komentator, jedan od onih kojima je sve po automatizmu strašno i za prijavu.

- A na šta da uputimo decu? Rijaliti, razvrat, blud???? Pink i ostali kič šund... fuj. Da bleje napolju... Mora da pesniku nije isla violina pa je postao tako 'dobar'pisac..Bože me sačuvaj... Pa se posle pitamo - što nam ovako ide?

To su samo neki od odabranih komentara zgrožene mase. A da mi pitamo njih - da li deca imaju pravo na slobodno vreme? Otkad je uvedena kultura konstantnih privatnih časova i vannastavnih aktivnosti sa koje roditelji decu razvoze pravo iz škole, deca više ni nemaju prostora da se igraju ili da prosto - ne rade ništa. Za one što se zgražavaju nad "decom koja bleje napolju" imamo jedno pitanje - da li su oni kao deca očajavali kada moraju da bleje napolju, želeći samo da se dohvate nekog korisnog posla? Niko ne kaže da deca ne treba da imaju hobi - naprotiv.

Pohvalno je i poželjno gajiti neko interesovanje kod dece. Ali, to ne znači da ih već od vrtića treba driblati sa dva strana jezika, sportom, plesom i nekim instrumentom. Sve je više pedijatara koji upozoravaju da deca nepravilno govore jer im se mešaju strani jezici. Govore i da deca imaju problema sa ravnotežom i hodanjem, opet zbog stalnog sedenja.

Ovo je pesma o jednom tužnom dečaku koji je pod pritiskom uže i šire rodbine primoran da neumorno vežba i ispunjava njihove ambicije, bez pitanja da li uopšte želi da svira violinu, a ukoliko i želi, uvereni smo da ne želi da to radi po ceo dan, svaki dan - svakom članu porodice na uvce. Sigurni smo da želi i da se igra sa prijateljima, da sa njima "bleji napolju", što reče zgroženi komentator i dužnost je roditelja da mu i to omogući, kako bi se pravilno razvilo fizički i psihički. Ne ide sve, moralna policijo, iz krajnosti u krajnost.

Ako nema violine u rukama, ne znači automatski da je dete krenulo u rijaliti. Postoji i nešto između - a toga između se vi najradije i sećate. Zašto ga onda uskraćujete sopstvenoj deci?

Kurir.rs/Blic

Foto Shutterstock/printscreen Facebook