DRAMA SRPSKOG RADNIKA ZATOČENOG U LIBIJI! Aleksandar Dronjak za Kurir: Tri meseca me drže ko životinju u kavezu!
Agonija: Aleksandar Dronjak iz Smedereva, kome su libijske vlasti u Bengaziju oduzele pasoš, ne može da napusti radnički kamp u toj ratom zahvaćenoj zemlji
„Već tri meseca sam zatočen u Libiji. Šetam se po radničkom kampu kao životinja u kavezu. Svaki kamenčić znam. Svakog dana ustajem sa željom da se vratim u Srbiju i čekam neko čudo, ali to čudo nikako da se desi!“
Ovako za Kurir priča Aleksandar Dronjak (53) iz Smedereva, koji je u tu, već godinama ratom zahvaćenu zemlju došao u potrazi za poslom, a kome su libijske vlasti u Bengaziju oduzeli pasoš. - U Tripoli sam ušao 23. avgusta bez ikakvih problema. Imao sam regularno pasoš i vizu. Međutim, kad sam napustio aerodrom, kreću moji problemi - započinje ispovest Aleksandar.
On je inače godinama povremeno radio u Libiji u rafinerijama, na naftnim poljima, na poslovima održavanja ventilacije i klimatizacije. I ovog puta u Libiju je došao prethodno ugovorivši posao s firmom koja ima predstavništvo u Beogradu. - Međutim, na aerodromu me niko nije sačekao. Kada sam ih konačno našao, saznao sam da tamo dva radnika već 12 dana čekaju da se vrate kući jer iz firme, navodno, nisu mogli da im nađu letove. Sam taj odnos prema radnicima nagnao me je da posao potražim u novoj firmi - objašnjava Aleksandar.
Pre nego što je počeo da radi za novu firmu, Aleksandar je rešio da ode do grada Tobruk, u istočnom delu Libije, da pokupi stvari koje je tamo ostavio prethodni put, ali i da kolegi iz bivše firme odnese pasoš. - Međutim, kada smo sleteli u Bengazi, ljudi iz emigracionog su mi oduzeli pasoš i rekli da pozovem predstavnika firme preko koje sam došao u Libiju. Taj čovek mi je preveo da mi iz emigracionog traže 2.000 dolara, a da ja ne znam ni zašto - tvrdi Aleksandar.
Kako nije imao taj novac, ponuđeno mu je da ili sačeka prvi let za Tunis, ili ostavi pasoš dok se, kako su mu rekli, nesporazum ne razreši. - S obzirom na to da sam imao kolegin pasoš sa sobom, rešio sam da ostanem u Libiji. Verovao sam da će se sve to za nekoliko dana rešiti. Međutim, od tada su prošla skoro tri meseca. Nebrojeno puta sam zvao predstavnike firme, koji su mi obećali pomoć, ali od toga nije bilo ništa. Problem je i što Srbija nema ambasadu u Tripoliju, već u Tunisu, a i što ne znam dobro arapski i ne mogu da se sporazumem i vidim šta je tačno problem - kaže Aleksandar.
Njega je firma za koju je prvobitno trebalo da radi smestila u radnički kamp, u gradu Ras Lanuf, na istočnoj obali. - Svaki dan mislim na svog sina i svoju porodicu i čekam da prođe dan, verujući da će se sutra nešto desiti i da ću stići kući - kaže on.
Kurir.rs/ Ružica Kantar Foto: privatna arhiva
POGLEDAJTE BONUS VIDEO:
"VELIKA JE ČAST I ODGOVORNOST ŠTO SAM DANAS OVDE" Vučić u Azerbejdžanu: Pozivam sve velike sile da reše probleme u Ukrajini, na Bliskom istoku i svuda u svetu