POTRESNA ISPOVEST RATNOG SIROČETA IZ BRATUNCA Brano Vučetić za Kurir: Nisu se Vučetići zatrli, žive kroz mog Vukana (2)!

Žrtve: Brano Vučetić (36), koji je kao dečak u ratu u Bosni ostao bez ikoga, kaže da sada jedino vapi za pravdom, jer niko nije odgovarao za ubistvo njegove majke, oca i brata

I samo što obojica ne zaplačemo. Ovog puta od sreće. Pobedio je život na Drini.

Poslednji put sreli smo se na groblju u Bratuncu, pre deceniju i po. Našao sam mladića kako sam, u nedeljno popodne, šeta između grobova. Dok su drugi u gradiću kraj Drine bili na nedeljnom ručku, on došao da majci, ocu i bratu zapali sveću... Tog dana Brano je za mene bio najusamljeniji i najtužniji dečak na svetu.

Suzama čistio krst

- Uh, mnogo toga se promenilo za ovih 15 godina. Prvo, i najvažnije, oženio sam se, dobio sina. Supruga i ja smo planirali, ako bog da, troje. Radio sam desetak godina u jednom marketu, sad radim u pošti u Bratuncu, kupili smo i stan ovde i, eto, to je najvažnije, pobedio je život - priča mi Brano, a glas mu drhti kao i meni. - Preživeli Vučetići! - kaže mi još.

Poslednji put kad sam ga video sam je šetao među belim krstovima bratunačkog groblja. Rukavom i suzama čistio je krst i slova na majčinom grobu i posle zaplakao na očevom i bratovljevom. Još se sećam tišine bratunačkog groblja tog dana.

- I, evo, moja životna misija polako se ostvaruje. A ona je - da živim, da stvorim porodicu i da kroz mene, kroz moju decu, žive moji otac i majka, moj brat - tvrdog srca kaže mi Brano.

Onog dana kad smo se poslednji put videli, nisam ni imao snage da ga pitam šta mu je na srcu i kud će dalje. - Nema u mom srcu mržnje. Niti meni treba osveta, niti za njom vapim. Kao i drugi kojima su pobijeni najmiliji, vapim za pravdom. Pa valjda je moja bol ista, valjda i mene boli kao i majke Srebrenice. Niko još nije odgovarao za moju majku, mog brata, mog oca, komšije, prijatelje, pravda nama treba. Srbi su osuđeni na hiljadu godina zatvora, na drugoj strani - niko. Istina nam je preča od svega, zbog života i budućnosti - kaže.

Pre 15 godina Brano i ja, umesto na nedeljnom ručku, sedeli smo kraj Drine, gledali u Srbiju. Brano mi jesamo malo odškrnuo dušu:

Stradali u zasedi

- Kukaću za mojima dok sam živ. Cela Srbija danas priča o stradanju jedne strane. Neka priča, i treba. Ali stradali smo i mi. Majku Radojku ubili su mi 16. septembra 1992. godine. Pošla je iz Bratunca u Bejlovac da meni, bratu i ocu donese zalogaj hleba. U Zalužju su upali u zasedu. Majka je bila među osmoro ubijenih u kombiju - pričao mi je tada.

Tri meseca kasnije napadnuto je Branovo selo Bjelovac. U nekoliko sati u selu i okolini ubijeno je 109 Srba. Brana su zarobili Naserovi borci. Dok su ga krvavog i ranjenog sprovodili, video je u šljiviku ubijenog brata. Kasnije je saznao da mu je i otac mrtav. - U selo, u moj Bjelovac, retko odem... Vuče me, a opet, teško mi je da odem... Sanjam ponekad moje i tada mi je teško, onda pogledam mog Vukana, moju porodicu i bude mi lakše. Imam za koga da živim i koga da se sećam. Na groblje odem često, zapalim sveću mojima i kažem, hvala ti, bože, na mojoj porodici, na mom Vukanu, na prilici da kroz mene i moje živi moja porodica, moji majka i otac, moj brat, moje rane nepreboljene - kaže mi, a onda ćutimo.

Jer šta tu još ima da se priča.

Kurir.rs/ Zoran Šaponjić Foto: Privatna arhiva