NAJVEĆE NESREĆE U SFRJ ZA KOJE NIKO NIJE OSUĐEN! U šest tragedija je POGINULO VIŠE OD 800 LJUDI!

U šest nesreća u kojima je ukupno poginulo 934 ljudi, kažnjeni su samo oni koji su bili na dnu ljestvice odgovornosti

Nije potrebno mnogo mašte da se zamisli kakav šok bi danas izazvalo stradanje tolikog broja ljudi na radnom mestu, i na šta bi ličio svet objava na društvenim mrežama nakon toga. Koliko bi bilo vapijućih povika za pravdom, gnevnih poziva za kaznu odgovornih, itd, i to je razumljivo. Ipak, u toj idličnoj nekadašnjoj zemlji, gde su prava radnika i nižeg socijalnog staleža bila na pijedestalu, nakon pogibije 190 rudara – nije odgovarao niko.

Jednostavno, tako. Niko.

Iza stradalih je ostalo, zabeleženo je, čak 365 dece, i za njih je ubrzo osnovan fond koji je trebalo da im nekako zameni podršku poginulih očeva u finansiranju školovanja i odrastanja. Pitanje odgovornosti se nije postavljalo, a kada je Bosna za samo godinu i po dana kasnije upala u strašan i ubistven građanski rat, i mrtvi krenuli da se broje daleko većim ciframa od broja raznetih rudara Kreke, pitanje krivice za njihovu smrt više niko nije podizao. Desilo se, šta će se…

RUDNIK ALEKSINAC 1989.GODINE - 90 STRADALIH

Pitanje odgovornosti i krivice nikada nije bilo postavljeno ni u slučaju još jedne rudarske katastrofe koja se desila samo nepunu godinu ranije, na drugom kraju tadašnje prostrane Jugoslavije, u rudniku kod Aleksinca, na jugu Srbije, 17. novembra 1989. godine. Iako je Srbija tada drhtala u transu dolaska novog vođe na vlast, i povijala se pod talasima nabujalog i odvezanog nacionalizma koga su kao besnog konja mamuzali vođi odani mediji (doduše, drugih u tom poretku i nije bilo, opoziciona štampa će u Srbiju doći tek sa uvođenjem demokratije, krajem 1990.), stradanje u Aleksincu je uzdrmalo društvo, bar za nekoliko dana.

Duboko u jami, razneti eksplozijom koju je izazvalo, ustanoviće se kasnije, potpuno bahato varenje u oknu i odsustvo svake kontrole, ostalo je čak 90 ljudi. Mučnini ove nesreće doprinelo je i to što je operacija vađenja tela trajala predugo, čak mesec dana. Rudnik je posle tragedije ostao zauvek zatvoren, do danas. Iako su rudarski stručnjaci nedvosmisleno ustanovili da je katastrofi prethodio niz problematičnih procedura i nepravilna upotreba adekvatne opreme za izbegavanje faktora nesreće, što je sve zajedno dalo dobru osnovu za pokretanje sudskog procesa, do toga nikada nije došlo. I tu je važilo uprošćeno pravilo koje će ubrzo biti primenjeno i u Tuzli: desilo se, jebiga. Idemo dalje.

Blizu Aleksinca je i mesto Despotovac pored koga se nalazi rudnik Resavica, u čijoj jami Strmosten je pet godina ranije, aprila 1984. stradala čitava jedna smena rudara, njih 34. I u tom slučaju se radilo o kvaru instalacije koji niko nije na vreme ustanovio i popravio, pustivši smenu da siđe pod zemlju i tamo nađe smrt kada bude detonirala ugljena prašina. Nepojmljivo veću katastrofu sprečila je slučajnost: sa rudarima su u jamu trebali da siđu i đaci obližnje srednje škole kao deo „stručne prakse“ kako se tada zvalo učenje uz rad – đaci su zakasnili i preživeli.

Stepen napretka današnjeg stanja u kome se direktoru fabrike i dvojici rukovodilaca sudi za smrt dva radnika, i onoga od pre trideset godina kada je blizu 400 ljudi poginulo na svom poslu zbog nemara, a da nijedno ime nije pomenuto kao potencijalan predmet sudske istrage, čini mi se da je – nemerljiv. U civlizacijskom, etičkom, humanom, pravosudnom i svakom drugom smislu.

A pobornici i simpatizeri ideja o nekadašnjem „boljem“ i „pravednijem“ društvu bi morali da kompletnije sagledaju stare događaje kako bi razumeli zaštićenost i nekažnjivost vladajućih struktura, odsustvo odgovornosti za nemar i bezobzirnost, kao i, na prvom mestu, suštinsko odsustvo solidarnosti prema žrtvama i razlogu njihovog stradanja ispoljeno u strahu od režima. Bukači iz Lučana su, uz svu svoju nepodnošljivost i jadnost, tek bleda senka onoga šta bi snašlo porodice nastradalih da su pokušale da samostalno, sudskim putem ili javnim nastupom, traže pravdu i kažnjavanje odgovornih direktora u ono vreme. Ista stvar važi i za današnje internet influensere da su svoju potrebu za javnim ispoljavanjem gneva hipotetički zadovoljavali pišući „pisma čitalaca“ novinama, kao jedini način za javnu reakciju u eri pre blagodeti neta i društvenih mreža.

ŽELEZNIČKA NESREĆA U LAPOVU 1988.GODINE - 34 POGINULIH

Od Aleksinca i Despotovca nije daleko mesto Lapovo, poznato uglavnom kao velika ranžirna železnička stanica. U vreme dok se čitava SFRJ ljulja pod previranjem koje se odvija na srpskoj političkoj sceni gde je u toku osvajanje vlasti od strane Slobodana Miloševića, i shodno tome, pun fokus kompletne javnosti usmeren na političku temu, 9, oktobra 1988. godine kroz Lapovo ogromnom brzinom prolazi putnički voz od Beograda za Skoplje: na jednoj od skretnica u stanici se, baš kao i u Aleksincu i u Tuzli, nešto desilo.

Šta, ko će ga znati, u svakom slučaju iz šina iskaču dva putnička vagona u kojima gine 34 ljudi. Tragedija odjekuje u medijima, prizori uništenih vagona i izuvijanog lima potresaju javnost, ali „stvari“ se nastavljaju: u Crnoj Gori je došlo do „upotrebe sile“ od stane „milicije“ (kako se tada zvala policija) nad radnicima i studentima, i započinji masovni mitinzi i protesti, u suštini organizovana režija za promenu vladajuće ekipe u CG, a u sinhronizaciji sa onim što se odvija u Beogradu. Pred tom tako važnom temom, naslovne stranice novina nemaju mnogo prostora za izuvijani voz u Lapovu. Politika preovlađuje nad stravom „obične“ tragedije.

ŽELEZNIČKA NESREĆA U ZAGREBU 1974.GODINE - 167 STRADALIH PUTNIKA

SFRJ je bila poprište još dve velike železničke nesreće, od kojih je jedna ušla i u svetske hronike kao najveća na evropskim prugama po broju žrtava: na ulazu u železničku stanicu u Zagrebu, u toploj letnjoj noći 30. avgusta 1974. godine, prevrnuli su se skoro svi vagoni voza kojim su na rad u Nemačku išli ljudi iz, uglavnom, Makedonije i centralne Srbije. Poginulo je 167 putnika od kojih četvrtina nikada nije identifikovana, pa su sahranjeni u masovnoj grobnici na zagrebačkom Mirogoju. Druga je bila tragedija u Stalaću, mestu u Srbiji, takođe velikoj ranžirnoj stanici, gde je 13. septembra 1979. teretni voz prošao kroz crveno svetlo, uleteo na kolosek i zario se u putnički voz koji je upravo kretao. Bilans: 72 poginulih.

U obe situacije sistem je (donekle) reagovao: mašinovođe su suđene i osuđene. Dvojica železničara koji su upravljali vozom u Zagrebu dobili su 12 i 8 godina zatvora i kaznu su odslužili. Presuđeno im je bilo jer su uleteli na stanicu brzinom od 100 kilometara na sat, iako je dozvoljeno bilo samo 40 km/h. Ipak, optužnica se nije bavila previše detaljima koji su tek mnogo godina kasnije isplivali na površinu: da su obojica radila produženu smenu jer su želeli da zarade povećane dnevnice, da su prethodno vozili skoro 24 sata i – da javašluk tadašnjeg sistema bude kompletan – da ih niko od pretpostavljenih u tome nije zaustavio i sprečio da sopstvenim iscrpljivanjem „za dinar više“ dođu u poziciju da ubiju ogroman broj nevinih ljudi.

Danas je teško naći podatak na koliko godina zatvora je bio osuđen mašinovođa-ubica iz Stalaća, ali je ostalo poznato da je tokom suđenja dokazano da je sa lokomotive na silu prethodno bio demontiran sigurnosni uređaj kakvi se fabrički ugrađuju upravo da bi sprečili onog ko upravlja vozom da zaspi. Lokomotiva je ko zna koliko dugo korištena, a da niko nije bar pokušao da nešto učini, sve do onog dana u kome je 72 putnika životima doprinelo otkriću tako „banalnog“ detalja. Osim mašinovođe, zbog tragedije u Lapovu niko drugi nije odgovarao. Naslovne stranice novina su u to vreme danima prenosile fotografije zgužvanih vagona, smrskane lokomotive i prizore raščišćavanja mesta nesreće.

PAD AVIONA INEX-ADRIA 1981.GODINE - 180 POGINULIH

Posebno traumatičan momenat „SFRJ katastrofizma“ desio se 1. decembra 1981. godine kada su radio stanice prve prenele izveštaj da se na Korzici srušio putnički avion slovenačke avio-kompanije „Inex Adria“, i da ima mnogo stradalih. Jugosloveni su tog dana okončavali trodnevni praznik, najveći koji je u to vreme postojao, Dan Republike, slavljen 29. novembra, i vraćali su se kućama kada je odjeknula strašna vest. Bila je to prva godina bez Tita, koja je označila početak epohe „stabilizacije“, kako je tada proklamovano, odnosno, početka vraćanja ogromnih dugova koji su ostali iza netom preminulog lidera. „Stabilizacija“ je značila masivne restrikcije, i pokušaj javne štednje što je donelo velike promene u odnosu na tek završene sedamdesete gde su jeftini krediti, turizam i povećana javna potrošnja stvorili privid lagodnog života. U to vreme većina Jugoslavije je verovala da se u Sloveniji živi daleko bolje nego u ostatku zemlje: teskobna i tamna potvrda tih uverenja bila je i katastrofa slovenačkog aviona na Korzici.

U pitanju je bio promotivni let koji su zajednički organizovale dve slovenačke kompanije za svoje zaposlene: sama „Inex Adria“ i turistički gigant cele SFRJ, „Kompas“. Zbog ogromnog interesovanja, avio-prevoznik je odlučio da na promo let stavi najnoviji avion, tek kupljen za svoju flotu, model MD-81, u koji je moglo da stane 173 putnika koliko je želelo da odleti na jedan dan do Korzike, tamo šopinguje, popije kafu, ruča i vrati se do uveče u Ljubljanu taman da se sutradan pojavi na poslu. Na letu je bilo i 7 članova posade koju je predvodio, kako će se ispostaviti, za taj tip aviona vrlo neiskusan pilot, sa kopilotom koji je bio još neiskusniji. Pri tom, za Ajačio, glavni grad Korzike nijedan od njih nije nikada pre toga leteo, i nije bio upoznat sa izuzetno opasnim planinskim masivom koji se proteže iznad samog mesta. Takođe, nijedan od pilota nije previše dobro govorio engleski, i zajedno sa propustima kontrole leta na Korzici, sve je dovelo do najveće avionske tragedije u nekadašnjoj Jugoslaviji.

Na padinama planine Sen Pjetro iznad Ajačia poginulo je svih 180 ljudi, žena i dece u letelici.

Francuska je kasnije oslobodila svake krivice kontrolora leta i prebacila ga na drugi aerodrom, a otkriće slovenačke POP TV čiji su se reporteri 2008. godine popeli na teško pristupačne klisure San Pjetra da bi na licu mesta ustanovili da se na mestu nesreće i dalje nalaze ostaci jednog broja žrtava i njihove stvari, ponovo je na gorak način otvorilo temu te tragedije.

Kako je kasnija novinarska istraga ustanovila, sa Korzike je mesecima i godinama nakon nesreće bio upućen veći broj dopisa i urgencija „nadležnim organima“ tadašnje Socijalističke Republike Slovenije da lokacija nije u potpunosti asanirana, i da ima ostataka, ali je sve završavalo iz ko zna kojih razloga, arhivirano i sklonjeno. Tek je nakon reportaže POP TV i gneva rodbine žrtava u leto 2008. Ministarstvo odbrane Republike Slovenije organizovalo veliku ekspediciju čiji su pripadnici skupili sve što je 37 godina stajalo razasuto po kamenju.

Ko je sklanjao dopise, ko je sastavio posadu neiskusnih pilota da zajedno odlete na nepoznatu i opasnu destinaciju, i u smrt povedu toliko ljudi – ostalo je nerazjašnjeno do danas. Rodbina stradalih i njihove kolege nisu protestvovale, nije bilo poziva na bilo čuju odgovornost, sve je ostalo još jedno od crnih mesta za istoriju.

SUDAR AVIONA IZNAD ZAGREBA 1976.GODINE - 167 POGINULIH

Osećaj selektivne pravde primenjen prema najnižoj karici u lancu događaja koji je doveo do katastrofe registrovan je i u slučaju još jedne avionske nesreće, sudara dva aviona na nebu iznad Zagreba 1976. godine.

O toj katastrofi je već previše napisano i otkriveno, ali je zauvek ostalo nerazjašnjeno kako je došlo do toga da kontrolor leta Gradimir Tasić radi čak tri smene za redom, uprkos svim pravilima, i da potpuno iscrpljen i umoran napravi sudbonosni previd kada je poslao oba aviona na istu visinu zbog čega su se sudarili u vazduhu, ubivši 167 ljudi.

Tasić je osuđen na devet godina, i tek nakon brojnih protesta svojih kolega iz udruženja kontrolora leta – ali Evrope i SAD, ne SFRJ – bio ranije oslobođen.

Kontrolori u Jugoslaviji su ćutali ili gunđali u bradu. Ko ga je rasporedio na takav način, ko nije vodio mnogo računa i kako je došlo do situacije da se u zagrebačkoj kontroli leta, najopterećenijoj u tadašnjoj Jugoslaviji, radi na takav zastrašujući način, pitanja su na koja se niko nikada nije potrudio da da odgovor, iz razloga o kojima samo može da se spekuliše.

Kurir.rs/Vice