PRAMEN KOSE VIRIO JE IZ SNEGA! Devojčica (5) sa Zlatara koja je DVA PUTA ROĐENA, nađena u smetu pod skutom mrtve bake

Marijana Tomić, danas udata Filipović, ne samo da slavi dva rođendana nego je i dva puta rođena! Kako i sama kaže, jedan rođendan slavi na onaj dan 1989. kad ju je rodila majka, a drugi rođendan slavi na dan kad je, kako kaže, drugi put rođena u zimu 1994, kad je na čudesan način spasena iz smetova iznad rodne Ojkovice i otrgnuta od smrti.

Priča postala mit

Sa strahopoštovanjem, sa suzama, ona je u međuvremenu postala mit, epska priča o devojčici koju je samo bog spasao i vratio u život.

- Ni sam ne znam što smo tog jutra, sneg je bio veliki, smetovi na sve strane, strahovita hladnoća, nas petorica lovaca, moj sin Jovan, komšije Rade i Dobrosav, i Jovanov šurak Miroslav Mutavdžić krenuli tim putem, ka seoskoj crkvini, prema mestu na kom je u davna vremena bila crkva. Kao da nas je sam bog tog jutra okrenuo na tu stranu kojom smo retko kad išli - pričao je Marjan Rogović iz Ojkovice, svedok i akter spasavanja.

Kilometar od poslednjih kuća u selu, u smetu, Rade je, nastavlja Marjan, primetio pramen kose koji je virio iz snega.

- Oko nas su bili kerovi, počeli su da laju, Rade je viknuo, prosto kriknuo: „Marjane“, u tom trenutku iz smeta čuo se sasvim tih vapaj, zvuk deteta. Pritrčali smo, počeli da razgrćemo sneg, našli smo najpre Jovanku, bila je mrtva, ukočena, smrznuta, a onda smo pod njenim skutom ugledali detence, devojčicu, jedva smo je iščupali iz bakinog zagrljaja - kaže Marjan.

U devojčici je, nastavlja priču Marjanov sin Jovan, još jedan od svedoka i aktera drame iznad Ojkovice, bila tek mrvica života, pitanje trena kad će prestati da diše.

- Podigli smo devojčicu, prigrlili, sećam se, rukice su joj bile ukočene od mraza, jedva je disala, bila je iznemogla, nije bilo druge, trčeći smo je doneli do prvih kuća, do komšija. Kad smo prekoračili prag, devojčica se ponovo snemogla, pomislili smo da je gubimo. Onda je Gorica, domaćica kuće, počela da joj daje disanje usta na usta, devojčica se nekako povratila, zvali smo lekare - nastavlja Jovan.

Pravo čudo

Tek posle, spasioci su saznali, Jovanka je prethodne večeri, oko pet uveče krenula iz susednog sela, od svoje sestre ka svojoj kući, za ruku je povela i unuku Marijanu. Šta se posle desilo, ne zna više niko. Pretpostavljaju da se Jovanka u smetovima, noseći Marijanu, umorila, da je sela da se odmori pa je san prevario, ili, pre će biti, da je u nemogućnosti da nastavi dalje, legla u smet, zagrlila devojčicu, stavila pod svoj skut i tako zanoćila. Ujutru, pod glavom Marijane našli su opanke devojčice, kao da su namerno tako postavljeni da joj glava ne bude u snegu. Istina je i da je noć koju su baka i devojčica provele u snegu, od pet ili šest uveče do 11 sati sledećeg dana, kad su ih našli, bila jedna od najhladnijih te zime, da je čitave noći iznad sela besnela mećava.

- Marijanu je te noći bog spasao, mi smo bili samo izvršioci. Pitanje minuta bilo je kad će devojčica prestati da diše, kad će se smrznuti, da smo malo zakasnili, ne bismo uspeli. Pravo čudo je i to što smo tog jutra naišli baš tim putem, da nismo otišli deset ili 20 metara levo ili desno, prošli bi, ne bismo ih videli i Marijana bi se smrznula - kažu Marjan i Jovan.

(Kurir.rs /Z.Š. / Foto:Z.Š, Privatna arhiva)