ISPOVEST PRAUNUKA VOJVODE MIŠIĆA: Oca mu ubili komunisti, kuću u Beogradu obili 4 puta! Oprašta sve i ima PORUKU ZA SRBE

Hladno pored Trijumfalne kapije, uvukla se jeza u kosti. Koči se vilica. Teško može da se priča. Klecaju kolena od četiri sata stajanja na kiši. Ali, šta je to naspram Solnuskog fronta i prelaska preko Albanije! Sa zastavom, stoički uspravan Đorđe Stojanac, praunuk slavnog vojvode Mišića. Kad konačno dočeka, francuskom predsedniku Emanuelu Makronu stisne ruku.

Kada se poslednji put video s Makronom, prilikom odavanja počasti starim ratnicima iz Velike vojne, šef francuske države se prisetio lepih trenutaka svoje posete Beogradu, a on mu se zahvalio što je tom prilikom posetio grob heroine Milunke Savić. Da je imao vremena, i da nije udarila ona zima, od koje zubi trnu, rekao bi mu još štošta.

- Zamerio bih mu najpre za gaf od prošle godine. Moralo je da se više misli na žrtve i doprinos Srbije, onih što su ostavili kosti po Makedoniji i albanskim vrletima. To je Francuzima veliki minus. Ali, dobro. Čitao je Makron posle u Beogradu petnaest minuta na srpskom. Mi, Srbi, brzo praštamo. Odmah bi da vodimo na piće. Nije to uvek dobro, ali ovoga puta ajde de. Neka prođe - veli Stojanac.

Ističe naš sagovornik da se u Francuskoj danas značajno promenila slika o Srbima.

- Mnogo nas više poštuju, od vremena kada smo devedesetih trčali na pariski Trg Staljingrad da cepamo plakate ili na Trg Republike, da protestujemo. Sad su oni zaokupljeni drugim brigama, već godinu dana, imaju svoje "žute prsluke".

Đorđe Stojanac godinama dolazi na Trijumfalnu kapiju, da oda dužnu počast saborcima svog pradede. Imao je priliku da se rukuje i sa Sarkozijem i Olandom.

- Pre toga sam bio povučen. S obzirom na to da je moj otac Svetozar bio oficir kraljevske vojske, u Nedićevoj poljskoj straži, i da mu ni grob ne znam, morali smo u Srbiji posle rata da ćutimo da nas ne bi progutao mrak. Kada sam, preko Grenobla, stigao u Pariz 1967. godine, osetio sam i tu prisustvo Udbe, pa sam zaključio da mi je najbolje da gledam svoja posla.

Redovno, poslednjih desetak godina, u ovo doba, ide i na srpsko Vojničko groblje u Tijeu.

- Osećam tamo, pre svega, veliko poštovanje. Tu su ljudi koji su izginuli da bismo mi živeli bolje. Tije je naša svetinja!

Obišao je, nedavno, s unukom generala Draže Mihailovića, Vojislavom, i spomenik kraljevima Petru i Aleksandru u Bulonjskoj šumi. Upoznali su se tek pred kraj ove godine. Na Tijeu.

- To mi posebno znači. Rođeni brat moje babe Olge, Živojinov sin, Aleksandar Mišić, i Draža Mihailović, bili su školski drugovi i prvi koji su se u Evropi digli protiv fašizma. Aleksandar i major Fregl su se Nemcima lažno predstavili u decembru 1941. kao Draža i njegov ađutant, da bi Draža mogao da pobegne. Odveli su ih u zatvor u Valjevu, a kada su Nemci otkrili njihov pravi identitet, obojicu su streljali.

Svedok streljanja je, kaže, kroz prozor zatvora bio Milorad Jevtić Šilja, koji je umro 2016. godine u Parizu i sahranjen na srpskom civilnom groblju u Tijeu. Živeo je u Francuskoj od 1944. Sklonio se na sigurno.

Stojanac ističe da je srpska istorija nipodaštavana u vreme komunizma i da je to teško objasniti Francuzima, koji u kontinuitetu proslavljaju 11. novembar, a mi tek odnedavno, od kada se država, kako naglašava, trudi da dostojno obeleži ovaj datum.

I pored svega što je njegova porodica preživela, Stojanac, ipak, ističe da bi mladi naraštaji iz herojskog podviga solunaca trebalo da nauče da budemo složniji.

- Da ne činimo zlo jedni drugima, međusobno, već da se pomažemo i volimo. Da se ne radujemo da komšiji crkne krava. Eto, komunisti su mi oca ubili, moja porodica je mnogo propatila zbog njih, pa sam opet, kad je Tito umro, tražio slobodno popodne na poslu u Francuskoj, dok sam radio moleraj, da na televiziji gledam njegovu sahranu.

Pomirenje je, kaže, jedini način da Srbija krene napred.

- To nas uče vladika Nikolaj i patrijarh Pavle. Budimo ljudi. To je kao da uzburkavamo more. Ali, ni subnorovci ne treba da pljuju Čiča Dražu i Nedića, koji je bio isto što i maršal Peten u Francuskoj!

Naš sagovornik ističe da kao direktni potomak slavnog vojvode, pre svega, oseća ponos.

- Trudim se da uvek ostanem dostojan i ničim ne okaljam njegovo ime. Silne godine sam u Francuskoj radio građevinske poslove, i kao radnik, i kao preduzimač, i nikada nijednu mušteriju nisam prevario. Često sam radio ispod cene, nekad i do ponoći, samo da bih završio na vreme.

Kao uspomena na pradedu, ostale su retke relikvije.

- Imao sam dve predivne Živojinove biste, koje je radio akademski vajar Ljubiša Mančić, njegovu "Strategiju" i neke druge predmete, ali su mi sve to, uključujući i moju medalju Udruženja za negovanje oslobodilačkih ratova Srbije, ukrali! Za dve godine, četiri puta su mi obili stan, iznad Rajsove kuće na Senjaku, koji sam nasledio od babe Olge, sve dok pre nekoliko godina nisam stavio rešetke na prozore.

Nešto je i prodato.

- Prababa Lujza je bila prinuđena na to da bi preživela, jer je imala malu penziju. Prodala je, tako, i redak Orden kralja Džordža Petog koji je on, s titulom engleskog viteza bakalaureja poklonio mom pradedi. Baba Olga je iz istih razloga prodala i neke slike i nešto nameštaja. Najviše stvari je preostalo kod moje sestre Vojislave Šipke, unuke najmlađeg Živojinog sina Vojislava, koja živi u stanu u Kraljice Natalije gde je živela i Živojinova supruga, prababa Lujza, posle rata. Ja, uglavnom, čuvam neke sitnice i fotografije koje sam nasledio od babe Olge.

Pogleda ih s vremena na vreme, da ga podsete na slavna vremena.

- Svake godine idem, putem solunaca, na Vido, Krf, u Polikastro. Idem i u Beograd, na godišnjicu smrti mog pradede, na Svetog Jovana. Nadam se da će stogodišnjica 2021. godine biti obeležena svečano, kako dolikuje - ističe naš sagovornik.

Đorđe Stojanac je pokrenuo postupak rehabilitacije oca, u čemu mu pomaže Dragan Đokić, iz Narodne inicijative za restituciju oduzete imovine i ljudska prava, s kojim je, kao predstavnikom Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, učestvovao na obeležavanju Dana primirja u Prvom svetskom ratu. Trenutno su predloženi svedoci i čeka se kada će biti pozvani pred sud. Nada se da će biti sprana ljaga s imena njegovog oca koji je proglašen narodnim neprijateljem.

- Uradio sam to da mi savest bude čista, da znam da sam nešto za života pokušao - kaže Stojanac.

(Kurir.rs/Novosti)

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: