SVETI SAVA LEŽI U CRKVI POD ZEMLJOM! U ruci mu je SVEĆA KOJA GORI ALI SE NE TROŠI! O ovome niko dosad nije govorio!

Negde od kraja 19. pa i u prvoj polovini 20. veka se na više mesta govorilo o tome gde su mošti Svetoga Save. Meni je interesantno da se priča o moštima pojavljuje danas kao tema jer mislim da se ona vezuje za mnogo širi kontekst.

MOŠTI NISU SPALJENE

Književnik Arsić koji je u novinama rekao da su u manastiru Ždrebaonik je jedna od priča koje je 1930. objavio čovek koji se zvao Mirko Dragović koji je vrlo pedatno to istražio i objavio jednu knjižicu od 15-ak strana. Ja sam tu knjižicu slučajno prepar godina pronašao u antikvarnici i u toj knjizi sam pročitao o čemu se tu zapravo radi. Ni on nije bio siguran...

Ispričao je priču gde su se mošti kretale posle navodnog spaljivanja. Njegova priča nije bila na nivou da dokaže da su mošti sačuvane nego da dokaže da mošti nisu mogle da budu spaljene na način kako je to kroz legendu i crkvene hronike zapisano.

Postoji i ovde i u inostranstvu, ali meni je važan ovaj ovde, koji priču o moštima Svetog Save veoma dobro zna. Taj čovek ne želi da govori javno tome. Ali pošto smo dugo godina prijatelji mi smo sve ove teme protrčali više puta. Ono što je njegov stav, ali i stav Mirka Dragovića, koji nije siguran da su u Ždreaboniku mošti Svetog Save. Već je moguće da su to mošti jednog drugog sveca, čoveka koji je nasledio Savu na čelu srpske Arhiepiskopije. Reč je o Svetom Arseniju.

SAVINO TELO U PODZEMNOJ CRKVI

Čovek koji ovu temu jako dobro poznaje, a sa kojim sam pričao, mi je rekao da on lično misli da to nisu mošti Svetog Save. Navodi dva bitna razloga.

Po njegovoj tvrdnji pre nego što su mošti iz Trnova vraćene kralju Vladislavu, u tom manastiru su sa moštiju Svetog Save odsečen jedan prst. Prst je sačuvan u Trnovu. To je bila praksa... Sa moštiju SVetog Jovana fale dva prsta. Relikvijama se trgovalo, bilo je važno imati delić nečega, barem česticu... Treba pogledati da li ove mošti u Ždrebaoniku imaju sve prste na rukama. I po onome što konstatuje i Dragović, a što je poznato, na ovim moštima je leva ruka odvojena od tela. Pa se ruka čak krila odvojeno od moštiju.

Meni je mnogo značajniji opis gde zapravo leži telo Svetog Save i kako to izgleda. Saznao sam to u detalje. To znam ja, još jedan čovek i možda još jedan.

Telo nikada nije ni stiglo u Mileševu. Već je sahranjeno na jednom mestu na teritoriji Srbije koje je bilo pripremljeno za tako nešto. Po opisu to je podzemna pećinska crkva koja je pod zemljom. Tačno je opisano koliko ima stepenika do dole, da postoji lažni prolaz koji je tu da bi naveo pljačkaše na pogrešnu stranu. Po nekim znacima koji su nacrtani na steni, oni koji su upućeni u tu priču mogu da prođu pravim putem.

Mislim da je opis zabeležen pre otprilike 200 godina. Mirko Dragović u svojoj knjizi nema ovaj opis. Naime, ta podzemna crkva je sva u plemenitom kamenu, ona je ozidana iznutra. Svetac leži na odru sa prekrštenim rukama na grudima a u ruci mu je sveća koja gori. Sveća gori ali se ne troši.

Opisani su predmeti koji se tu nalaze. Njegovi lični predmeti poput njegovog štapa o koji je okačeno kandilo. Ono stoji iznad njegovog uzglavlja. U njegovoj grobnici se nalazi gomila crkvenih knjiga, zlatan novac... Tu se nalaze i mošti drugih svetaca. Mošti Svetog Save nisu same u toj crkvi.

Ja sam pre jedno tridesetak godina sedeo sa čovekom koji možda znao više nego što sam ja tada ukapirao da ga pitam. On mi je tada rekao doslovce - Ne bi bilo dobro da se iznesu mošti Svetog Save.

- Zbog čega?

- Poremetiće se svemir, biće kataklizma ako se mošti iznesu.

- A gde su mošti?

- One su zazidane.

- I kako će se otkriti?

- Kad dođe vreme, zid će pasti sam od sebe. I pojaviće se mošti.

Kurir.rs/Priredio: P.L.