SLOBODAN IZ NOVOG SADA ŽIVI SA NANOGICOM: Proklinje dan kada su mu je stavili! Žali za životom u zatvoru, a evo zašto

Proteklih meseci mogli smo da čitamo vesti o tome kako gotovo 1.000 građana kojima je izrečena kazna kućnog zatvora čeka na izvršenje kazne jer nema dovoljno nanogica. To nije bio slučaj i sa Novosađaninom u dvadesetim godinama kojem je pre više od tri meseca određen kućni pritvor dok čeka nastavak suđenja zbog sumnje da je izvršio krivično delo, zbog čega mu preti više od dve godine zatvora. Na njegovoj nozi je plastična elektronska sprava i konstantno upaljena crvena lampica kao podsetnik na neke loše životne izbore.

"Ovde ludim, jer je mali prostor, dosadno je i monotono. Gledaš ljude kako se šetaju napolju, prolaze devojke, mladi se zezaju. Neko dođe da te poseti i onda gledaš kako odlazi. Lakše je kada sam bio u pritvoru u zatvoru, jer dobijete vreme da se šetate u zatvorskom krugu, onda znaš da se oni koji su sa tobom vraćaju u ćeliju, a ovako ti dođu prijatelji, bude sve potpuno normalno, kao da nema nanogice, i onda ih vidiš kako odlaze negde dalje. Sa takvim stvarima moraš da se izboriš, svako ima svoj način, moj je da treniram, čitam...", počinje priču Slobodan.

Ispod televizora na kojem se čekaju jedino vesti i sport otkucava sat koji izgleda kao da je kupljen u jednoj od onih zaboravljenih "sve po 99" prodavnica. Vreme za Slobodana sporo prolazi i svaki dan je praktično život po scenariju "Dana mrmota".

Kako objašnjava, dan počinje buđenjem u osam ujutru, molitvom, doručkom i treningom. Svakog dana može da izađe na sat vremena iz stana, ali to mu je dovoljno taman toliko da se prošeta sa prijateljima ili da trči.

"Uveče se nadam da će neko da mi dođe, čitam neku knjigu, gledam televizor i tako svaki dan - na 'repeat'. Naučio sam da se nosim s monotonijom. Ako gledaš malo drugačije, ta monotonija je donela nešto dobro, a to je manje alkohola, više vežbe, više čitanja, gledaš kako da se unaprediš. Ali opet, to što radiš jedne te iste stvari je ujedno i najgore, na jednom si mestu konstantno, u jednoj prostoriji, svaki dan radiš iste stvari. Uz sve to - iščekivanje. Čekaš šta će biti dalje jer se braniš uz nanogvicu i muči te pitanje kako će se stvari dalje odvijati, hiljadu pitanja se mota po glavi", objašnjava.

Kada je izašao iz zatvora bilo je to kao, kako kaže, odlazak u Diznilend. Kao da je zaspao 2018. godine i probudio se godinu dana kasnije, grad mu se činio drugačijim i bilo mu je potrebno vreme da se navikne na taj čudan osećaj prividne slobode. Osećaj zbunjenosti nadjačao je osećaj olakšanja jer više nije u ćeliji od nekoliko kvadrata. Adrenalin je nadirao, ali umesto potrebe da se ide bilo kuda, da se šeta gradom, jača je bila potreba da bude zatvoren, jer se plašio izlaska napolje.

"Hteo sam da budem u stanu neko vreme da bih se navikao na slobodu, iako to sloboda nije. Već posle mesec dana 'uleteo' mi je osećaj neopisive dosade. Dolazak u stan je bila promena, ali čim sam se navikao, navike su postale dosadne. Kada bih više vremena mogao da provodim napolju, dva ili tri sata, to bi značilo mnogo, jer za sat vremena ne možete ništa da uradite, nigde da odete. Kada bih imao dodatni sat onda bih mogao da ga utrošim na odlazak negde i da imam sat vremena zaista slobodnog vremena, da budem sa prijateljima ili sa devojkom. Kada si osuđen možeš da radiš iako imaš nanogvicu i još imaš dva sata slobodno, a kad se braniš s nanogvicom ništa od toga nemaš. Takođe, lakše je i ako si u kući, onda možeš po dvorištu da se šetaš, veći je prostor, a ja sam u malom stanu, pa što više vremena provodim u njemu dobijam osećaj da se i on smanjuje", dodaje Slobodan.

Na stolu kraj kreveta su pisma prijatelja koja je dobijao dok je bio pritvoru, za koja kaže da su mnogo pomogla u teškim trenucima, tu su i keks, karte i knjiga, za Slobodanovu situaciju krajnje simbolična - "Godina prođe, dan nikad". Kaže da je svestan toga da je načinio grešku, ali dodaje da je za nju već dovoljno platio. Izgubio je vreme koje ne može da vrati, ali mu je upravo celokupno iskustvo pomoglo da mnogo više ceni ovaj veoma ograničeni resurs.

Iako se sudski postupak protiv Slobodana vodi i konačna reč sudije tek treba da bude izrečena, on je već osuđen na dosadu. Pa, ipak, čovek ne može da dopusti sebi da bude dokon, lenj, bezidejan. Zbog toga je svaki Slobodanov dan varanje vremena, šibicarenje, pazarenje na pijaci na kojoj su sve tezge nameštene tako da vas zakinu. Taman kada misli da je pobedio, da je ispunio sve sa liste obaveza koje osmisli sebi svakog dana, kada se pokaže da mu je saldo pozitivan, dođe noć i dođe razmišljanje o svemu - i to ga muči.

"Zvuči otrcano, ali postaneš zreliji i pametniji, ne dozvoliš sebi da upadneš u neke situacije ili da glupavo reaguješ na nešto, zato što shvatiš da ono kroz šta si prošao je predstavljalo mnogo veći problem koji može da ti se dogodi, a prebrodio si to, tako ćeš i ostale probleme. Jednostavno, ne vredi gubitka vremena. Mnogo više cenim neke male stvari. Sve zavisi od čoveka do čoveka, jer neće svi odreagovati isto na vreme koje provedu u zatvoru. Opet, sve zavisi od osobe, neko će nakon pritvora krenuti lošijim putem, raditi 10 puta lošije stvari, a neko će to svoje iskustvo pokušati da pretvori u nešto pozitivno, da sam sebe poboljša", poručuje naš sagovornik.

Međutim, kućni pritvor ima svojih prednosti, ukazuje Slobodan. Nema stražara, nemate rešetke, sive zidove, omogućena vam je komunikacija sa dragim osobama, ne morate da ih gledate razdvojeni staklom. Informacije su dostupnije, imate pristup internetu, znate šta se dešava sa svetom oko vas. I sami stručnjaci ukazuju na prednosti kućnog pritvora, pogotovo u situaciji kada su u pitanju kazne od nekoliko meseci, tokom kojih osuđenik teško da može da učini značajne korake u prevenciji nepoželjnog ponašanja, dok bi u tom periodu mogao da dođe u kontakt sa kriminalcima.

Ali, posle nekog vremena situacija postane teža i kazna opet dobija svoje pravo značenje.

"Nekome možda deluje da kada si u kućnom pritvoru da je to kao da si na slobodi, jer si u kući, nisi u ćeliji, imaš pristup internetu, kontakt sa osobama koje želiš da vidiš ti je moguć, ali nije baš tako. To je, ipak, i dalje kazna. Kada si u zatvoru kazna ti je to što ne možeš da viđaš drage osobe svaki dan, a kada se braniš iz kućnog pritvora, onda ti je prednost to što možeš da ih vidiš, ali je kazna što ih gledaš svaki put kako odlaze i nastavljaju sa svojim životima, ne možeš da ih pratiš, a tebi je sve što možeš ograničeno na nekoliko desetina kvadrata", dodaje.

Engleski književnik Ričard Lavlejs zapisao je da "kameni zidovi ne čine zatvor, niti gvozdene šipke kavez". Zapisao je to u davnom 17. veku, kada institucija kućnog pritvora nije bila baš razmatrana. Više od 370 godina kasnije, jedan mladi Novosađanin spoznaće da "kameni zidovi" i "gvozdene šipke" zaista ne moraju da čine zatvor ili ćeliju, već da on može da postoji i u kvadraturi onoga što ćete nazvati domom. Sve to ga je naučilo i da je malo toga vredno poklanjanju sopstvenog vremena zidovima i praznini.

Nanogica na Slobodanovoj desnoj nozi gotovo je neprimetna, na nju se navikao, ne smeta mu, iako je to neočekivani dodatak svakodnevici. Ipak, nanogica ponekad i dominira, pogotovo onda kada naš sagovornik ispraća goste, a prag predstavlja veoma vidljivu granicu koja se ne može preći bilo kad, podsećajući na to da je sloboda veoma skupa, a vreme veoma potrošno.

(Kurir.rs/021.rs)