POSLEDNJI JUNAK SRPSKE KRAJINE: Živko Korać pružao je otpor pet godina posle zlikovačke Oluje! I MRTAV JE plašio Hrvate!

Nakon ”Oluje” je u nekadašnjim, napuštenim srpskim krajevima ostao - jedan jedini čovek, vojnik i rodoljub. Ostao je da se, do smrti, ne preda neprijatelju, pokazujući im na delu kako ih se ne plaši. I kako su mogli da pobede mnoge, ali ne i njega.

Rođen na Svetog Longina, Kopljonošu i Sotnika (na praznik onoga koji je ”kopljem sudbine” probo raspetog Hrista, da bi mu skratio muke), koji je prvi posvedočio Njegovo vaskrsenje, po cenu mučeničke smrti, 29. oktobra - Živko nije pristao da bude ”deo poraženog naroda”, niti jedan od beznadnih očajnika u kilometarskoj izbegličkoj koloni, ko zna kojoj po redu u istoriji srpske Vojne Krajine.

I tada, tog ognjenog avgusta 1995. godine započela je istinita legenda koja neće nikada biti izbrisana iz našeg kolektivnog pamćenja (dok postojimo kao narod).

I on je ostao tamo gde više nije bilo Srba, osim leševa okrutno pobijenih staraca i starica i bolnih sećanja na naše vekovno postojanje u tim krajevima. I tog avgusta od pre skoro trideset godina, i sledećeg meseca, i sledećeg... i naredne godine, i još jedne, i one nakon toga...

Punih pet i po godina (a tu je veliki i važan svaki njegov dan u slobodi unutar okupirane teritorije) Živko je prkosio poterama, vojnicima i ”lovcima” na glave, čitavoj hrvatskoj vojsci, policiji i državi, svim njihovim ustašama i srbomrscima, lovačkim psima i helikopterima.

Ubio je, tokom svog rata protiv cele jedne države (utemeljene na prolivenoj krvi nevinih srpskih žrtava), nekoliko naoružanih pripadnika stalne, višegodišnje potere, u samoodbrani. Nijednog civila nije napao, niti opljačkao, bez obzira na sve nevolje ovakvog pustinjačkog života.

Boravio je na terenu koji je poznavao bolje od ma koga drugog, pa je njegovo hvatanje dugo bilo prava nemoguća misija. I dokazivao je, tako, kako je moguće - i samo jednom čoveku, ako je pravi i izgrađen od pobedničkog ”materijala” - da se slobodno prkosi desetinama hiljada mrzitelja i neprijatelja.

Svedočio je o snazi pojedinca i podvigu usamljenog otpora sili i nepravdi.

Na kraju, već tada ”u sledećem veku i milenijumu”, na pravoslavnu Novu godinu 2001. godine su ga uporne potere konačno pronašle. Ogoljeno drveće bez zaklona i zaštite (u petrinjskoj šikari pokraj reke Kupe, u Majskom Trtniku) izdalo ga je njegovim ubicama sa šahovnicama na rukavu i mržnjom u srcu. Bilo ih je, po sopstvenom priznanju, preko 250 - na jednog Srbina! Pripadnici temeljne, i granične, i specijalne i interventne hrvatske policije, udruženi u svom zajedničkom napadu, sa silesijom oružja i municije. Kao da su se borili sa čitavom armijom... Ali i tada se Živko Korać (zapamtite to ime!) borio, puna dva sata, pucajući i bacajući bombe - i tako, uz plamen i prkos, prešao iz ovog u večni život. Imajući ”su čim da izađe pred Miloša”, i pred Svetog Kneza Lazara i sve njegove vitezove. I pred one male mučenike i stradalnike iz njegovog rodnog sela, sa nožicama zauvek bez otkinutih stopala i spaljenih listova i potkolenica... Umro je u okrvavljenoj uniformi vojnika Republike Srpske Krajine, sa dugom bradom, od poslednje bombe postavljene na junačke grudi, da ne padne živ u ruke zverima.

Imamo mi junake o kojima nikada ne govorimo, ne pišemo knjige, niti snimamo filmove. One koji su sve to zaslužili, mnogo više od svih drugih (koji, bez ovakvih zasluga, dobijaju svoje mesto u našim svakodnevnim razgovorima, pričama i temama za razmišljanje) Jedan od takvih, diskretnih heroja rata koji je, tek njegovim ”ustankom”, dobio svoj produžetak, kraj i katarzu - zvao se Živko Korać. Banijac i Srbin. Muškarac i junak. Naš brat i uzor.

(Kurir.rs / autor: Dragoslav Bokan)

Opevali ga Krajišnici

U čast srpskog heroja Živka Koraća, krajiška grupa „Princip“ snimila je pesmu koju je o ovom junaku napisao Mile Romčević.

Stihove pesme počinju ovako:

„Predati se nije htio,

do kraja je prkosio,

kad su došli dušmani po svoje,

samog sebe bombom razneo je“