USTAŠE U KRVAVOM PIRU VIKALE VRATI DECU, DOLAZI PAVELIĆ! Deda Rade (90) je preživeo Jasenovac, čudom preživeo klanje!

Zlodela kakve je ljudski um u stanju da smisli, a ruka krvnika počini, dešavao se tu, pred nama. Čak i oni koji danas slave monstrume zgrozili bi se šta su bili u stanju da urade oni kojima danas kliču, uzvikujući "za dom spremni".

- Dovedu mlade dečake, moje generacije pa ih uče da kolju. Kod svakog mladića stoji ustaša, vojnik. Mi smo gledali, jedan momak uzeo nož i ne sme zaklati čoveka, drhće, baci nož i poče plakati, a onaj ga ustaša izvede, uze pištolj i ubi - video je to sa svojih desetak godina dečak iz prijedorskog sela Orlovci, koji je kao i brojna deca Kozare završio u logoru Jasenovac.

Ovo stratište Srba, Roma i Jevreja svih uzrasta, dokumentuju istoričari, bilo je brutalnije od Aušvica.

- Gde je sad spomenik tamo su većinom vođena deca. Ulaze u šumu i nigde se ne vidi gde izlaze. Šta je tamo? Posle sam video da oni decu ubijaju. Ostao sam u logoru oko godinu dana. Bila je samo koža i kost od mene, mesa nije bilo. Dovozili su nam puna kola ubijenih pasa i bacali nam. Ja sam dobio prednju nogu… ja sam i kost pojeo. Šta ti je glad - gorko se priseća ratnog detinjstva.

“Ako neko zna plivati, tamo je Kozara"

Rade je starost dočekao u Banjaluci, u naselju Tunjice, a sa našom ekipom, kako mu je bila želja, našao se u svom omiljenom kafiću u Lazarevu. Njegovu potresnu priču ovde svi znaju, prenosi Srpskainfo.

- Vodili su nas iz logora nekuda da kupimo šljive, a većinom oni koji odu više se ne vrate. Ja sam imao sreću pa sam se vratio. Molio sam jednu ženu Hrvaticu da me sakrije kod sebe, da ostanem, sve ću raditi, rekao sam joj. Nije htela. Bilo je i finih ustaša, izveo nas jedan u selo i kaže: “Ako neko zna plivati, eto vam voda, tamo je Kozara.” Ali, kad ne znaš plivati, ljudi su bili zaostali, sad dete u prvom razredu obiđe celi svet- poredi starina razliku u vremenu i generacijama.

- Dolazio je jedan lekar i stavljao oznake, ja sam imao oznaku nula i neka tri slova još, ali nisam znao pročitati. Kada dođu lekari sa sanitetskim kolima, deca idu posebno i vade se organi, samo se, posle vidiš, bacaju leševi. Ja sam bio u tom stroju, četvrti po redu, kad kaže jedan: "Vrati decu, dolazi poglavnik (Ante) Pavelić". Svašta su radili, ne daj bože nikome. Ne postoji čovek koji može da veruje u ta zverstva. Najviše su ljudi jaukali kad seku tela, ruke, noge… Kažu sad, čoveku teško. Ništa nije teško, vi imate slobodu, što je najvažnije. Ne može se to ničim platiti, kad ti slobodno ideš, možeš se kretati, neće ti niko ništa. Tamo si samo strepeo kad će nož. Ležeš spavati i misliš se kako ćeš poginuti - takve stvari snevao je pre sedam decenija nevini dečji mozak.

Pobegao je jedne olujne večeri, zajedno sa starijim dečakom, dok su im meci zviždali preko glava, a po telu padao led. Reku su prešli držeći se jedva za neko drvo, kada je Rade pogođen u kuk. Nogu nije osećao i drug mu je pomogao da izađe na obalu. Krio se u žbunu, da bi se potom odvukao do neke babe koja mu je ranu očistila i previla.

Kada je otišao u logor, bio je nepismen. Kasnije, međutim, izučio je zanat za automehaničara i bio vozač autobusa.

Posetio Jasenovac i od bola se onesvestio

Upravo vozeći autobus, posetio je Jasenovac prvi put sa svojih tridesetak godina. Od bola se onesvestio.

- Nužda me naterala da sve savladam, čovek mora biti jači od svega što dođe preda nj’ da opstane. Ako imate volju, sve ćete savladati, ako nemate, ako se demorališete, još je gore. Sve sam prošao u životu i nije mi ništa teško. Čuvajte se, deco, jer život je sve i nije ništa - uz ove mudre reči rastasmo se od Rada Radivojca, žive enciklopedije minulih vremena, koja nikada ne smemo zaboraviti, niti dozvoliti da se ikada više ponove.

Sećanja Rade Radivojca sačuvana su i kroz dokumentarni film “Dobrovoljno umro”, koji je nedavno snimljen u produkciji RTRS.

- Postao sam ratni vojni invalid, a bio sam dete. Taki je život. Nekad sednem i razmišljam, da li je moguće da sam ja i dalje živ. Ne daj bože nikome. Kada bi priroda dala da se vratim ponovo da živim, ja bih dobrovoljno umro, samo da ne proživim opet isto - rečenica je kojom Rade završava ovaj film.

- Kako sam ostao živ, pojma nemam. Sad mi je 90 godina. Vi ste mlada generacija, da vam kažem nešto. Ima nešto u prirodi što vodi čoveka, možete planirati život kako hoćete, ali znajte da će priroda planirati svoje i šta god da učinite drugom - učinili ste sebi. Ja sam to upamtio. Upamtio sam i jednog koji me je tukao u logoru. Kada je došla sloboda, tražio sam ga da ga ubijem, raspitivao se za njega, a onda mi rekoše da se razboleo i umro, iako je bio mlađi čovek. I sad znam kako izgleda njegov lik, od straha - govori Rade.

(Srpska info)