IVANKA POPOVIĆ, REKTORKA UNIVERZITETA, ZA KURIR: Ako se na Univerzitet žali i vlast i opozicija to znači da dobro radimo

Veoma je važno da poštujemo tu potrebu da je Univerzitet izvan politike. Ali to ne znači da pojedinci ne mogu politički da deluju. Svako ima pravo na to, ali ne na univerzitetu. Ovde nema političkog delovanja

- Sada smo otprilike na pola mandata i smatram da smo dosta toga uradili, naročito u domenu regulisanja i unapređivanja naših sopstvenih propisa, kao i obezbeđivanja potpune transparentnosti rada Univerziteta. Mislim da su to dve najvažnije stvari, a treća, koja mora da se pomene, jeste određeni iskorak u međunarodnoj saradnji. Naime, Univerzitet u Beogradu je postao član jedne takozvane evropske univerzitetske alijanse, sa još šest svetski poznata univerziteta - iz Danske, Norveške, Nemačke, Velike Britanije, Belgije i Francuske. Tako će naša već postojeća prepoznatljivost u svetu biti još veća. Sve su to kvalitativni pomaci koji će uticati na dalji strateški razvoj Univerziteta u Beogradu.

Utisak je da ste uspeli da Univerzitet otvorite više ka javnosti.

- Da, to je i bio jedan od naših ciljeva. Smatramo da Univerzitet - kao javno dobro i mesto na kom su koncentrisani mnogi eksperti iz oblasti relevantnih za našu zemlju - predstavlja izvanredan izvor pouzdanih informacija i smernica. Mi možemo da pružimo podršku i svim našim ministarstvima, što često i činimo, ali i šire možemo da delujemo, odnosno da pružimo ekspertsku podršku za mnoga aktuelna pitanja koja stvaraju nedoumice u javnosti, poput vakcina, GMO... Svako treba da oformi sopstveno mišljenje, a to može samo na osnovu činjenica koje su proverene. Jedan od velikih problema koje imamo, ne samo mi u Srbiji nego i šire, jeste poplava nepouzdanih informacija koje nas možda mogu dovesti do pogrešnih zaključaka. Upravo Univerzitet može da pruži doprinos u informisanju javnosti kako bi mogle da se donose ispravne odluke i zaključci.

Kako ste doživeli nedavne oštre kritike koje su na vašu adresu stizale kako od predstavnika vlasti, tako i od predstavnika opozicije?

- Ako delovanje Univerziteta nije uvek po volji ni vlasti ni opozicije, to znači da radimo dobro. Dakle, mislim da dobro radimo ako se na nas žale i jedni i drugi. Univerzitet, kao javno dobro, mora da obavlja delatnosti koje su od koristi za ovu državu. A da bi mogao najbolje da radi, mora da ima svoju autonomiju i ne sme da deluje pod uticajem politike. Veoma je važno da poštujemo tu potrebu da je Univerzitet izvan politike. Ali to ne znači da pojedinci ne mogu politički da deluju. Svako ima pravo na to, ali ne na Univerzitetu. Ovde nema političkog delovanja.

Vaše kolege, studenti, ali i javnost, vide vas kao diplomatu, „čeličnu profesorku“, te kao nekog ko ima „čvrstu ruku“. Sve ste to, kažu, i pokazali prethodnih meseci...

- Za ovaj posao je potrebno imati veoma mnogo strpljenja i sposobnosti da saslušate drugog, kao što morate da budete posvećeni i poštovanju procedura na Univerzitetu. Mi imamo dobre propise, ali često nismo voljni da ih poštujemo. Rad na Univerzitetu se može unaprediti već samim tim ako bismo u potpunosti poštovali propise koje smo sami doneli. Ako mi takav pristup daje sve ove epitete koje ste pomenuli, onda je to tako, šta da radim...

Prošlo je 15 godina otkako je u Srbiji uveden bolonjski sistem obrazovanja. Kako se on pokazao? Jednom ste kazali da je on uveden - samo formalno.

- Ideja je bila da se evropski univerziteti učine malo sličnijim severnoameričkim, da efikasnost studiranja postane veća i da se insistira na radu u kontinuitetu da bi se izbegao kampanjski rad. Nastavni proces je postao intenzivniji, što zahteva i određena ulaganja, koja su, međutim, u prvoj fazi izostala. Zato neki aspekti „bolonje“ nisu ni mogli da budu izvedeni kako smo želeli. Ali svakako, uradili smo najbolje što smo mogli u sveopštim i uslovima finansiranja. Moram da napomenem da država ulaže velike napore da unapredi svoje obrazovanje i važno je da se sa time i nastavi.

Beogradski univerzitet je pao na Šangajskoj listi svetskih univerziteta. Koliko to treba da brine?

- Nije to tako jednostavna stvar. Te rang-liste prvenstveno služe univerzitetima da mogu da prate neke aspekte svoje delatnosti. One ne sagledavaju sve aktivnosti na jednom univerzitetu, prvenstveno su okrenute naučnim rezultatima i uglavnom su vezane za kvantitativne pokazatelje - broj objavljenih radova u naučnim časopisima, kolika je citiranost naših naučnika ili radova koji potiču s našeg univerziteta. Na neke stvari ne može da se utiče. Na primer, pojedini aspekti - poput dobitnika Nobelove nagrade - kategorije su koje teško možemo da ispunimo.

Da li se nešto radi kako bi se zaustavio eventualni dalji pad na toj listi?

- Sada je, što se tiče nauke, sređenija situacija u Srbiji zahvaljujući donetim zakonima - o fondu za nauku i o nauci i istraživanju. To je obezbedilo stabilniju atmosferu za naše istraživače i sada opet beležimo porast objavljenih radova, kao i nekoliko izuzetno kvalitetnih radova koji imaju visoku citiranost. Očekujem da smo uspeli da zaustavimo taj pad i da se čak malo i popravimo. Videćemo na leto.

Kako gledate na nagli skok broja doktora nauka?

- Mislim da tu javnost nema dovoljno informacija. Nekada je doktorat bio kruna nečije karijere, sada to nije slučaj... Sada je doktorat ulaznica u naučnu karijeru i ima smisla za osobe koje žele da se bave naukom ili akademskom karijerom, to im je prosto potrebna kvalifikacija. U tom smislu, potreban je veći broj doktora nauka. Srbija, prema svim pokazateljima, nema preveliki broj doktora nauka. Kroz organizovanje doktorskih studija, koje su uvedene novim zakonom o visokom obrazovanju 2005. godine, omogućeno je da veći broj kandidata može da pristupi izradi doktorata. Bila je jedna godina na Univerzitetu u Beogradu u kojoj je bila veća „proizvodnja“ doktorskih disertacija, kad smo imali kandidate koji su branili disertacije po starom i novom zakonu, ali nakon toga se broj vratio u normalu.

Koliko sada ima doktorata godišnje?

- Godišnje se na Univerzitetu u Beogradu odbrani oko 650 doktorskih disretacija, što je vrlo malo imajući u vidu ukupan broj od oko 100.000 studenata. Ne može se, dakle, govoriti o hiperprodukciji doktora nauka. Postoje i jasni standardi koji moraju da budu zadovoljeni, i na tom polju smo napredovali, stasali i razumeli da doktorska disertacija nije ukras, nego kvalifikacija.

Kakav je vaš stav o privatnim univerzitetima? Još uvek u društvu postoje velike predrasude.

- Trenutno sam na poziciji predsednice Konferencije univerziteta Srbije (KONUS), gde su članice svi akreditovani državni i privatni univerziteti. Svi univerziteti koji imaju radnu dozvolu u Srbiji prolaze određenu proveru, tako da su pred zakonom svi isti. Naravno, kako kod nas, tako i u svetu, zna se da nisu svi univerziteti isti. Pitanje je tržišta šta univerzitet nudi svom potencijalnom studentu i da li student smatra da je to ono što želi da dobije od svog fakulteta. Tako gledano, svaka roba, svaka usluga će naći svog kupca. A od studenta zavisi da li će da prihvati uslove studiranja koji nisu na adekvatnom nivou. Ono što je sigurno jeste da svi možemo da budemo bolji.

Kažete da je znanje ipak roba?

- Znanje se sada u svetu tako tretira. To nije popularan način gledanja. Mislim da je bolje reći da je znanje vrednost, a ne roba. Pošto znanje ima vrednost, mi tu vrednost moramo da poštujemo. Da bi se sačuvala vrednost znanja, naš univerzitet toliko i insistira na akademskoj čestitosti.

Predlažete da javne službe uvedu polaganje određene vrste državnog ispita za sve kandidate prilikom zapošljavanja, čime bi moglo da se iskristališe da li postoji razlika između privatnih i državnih fakulteta.

- Važno je da neko ima diplomu kao dokaz da je završio određeni obrazovni ciklus, ali suština diplome nije taj papir, nego količina stečenog znanja. Za neke profesije već imamo takve vrste provere znanja. Pa ako već postoji to neko takmičenje između visokoškolskih organizacija, mislim da niko ne bi imao ništa protiv da se za određene vrste poslova u državnoj službi rade takve provere. Državi je u interesu da zaposli najbolje kadrove i jedan ovakav filter, kao što bi bila ta provera znanja, i te kako može da pomogne u tome. Neko može da smatra da je ovo eliminatorno, ali mislim da ovde nije bitno ko je kandidat, nego šta kandidat zna. Ako uspemo da pređemo i tu psihološku granicu, to bi pomoglo razvoju naše države.

Šta danas ima bolji prolaz - diploma ili članska karta neke političke partije?

- Verujte, mislim da smo u našoj sredini dosta napredovali jer je postojalo vreme kad diploma nije bila obavezna i kad se smatralo da je ona nebitna za razvoj nečije karijere. Mislim da smo sad shvatili da je diploma ipak potrebna. Sledeći korak koji treba da savladamo jeste to da diploma bez stečenog znanja isto nije dovoljna. Važno je da se suočimo s time šta mi, kao društvo, želimo da bude važnije. Dakle, jasno je šta bi trebalo da bude važnije, a da li imamo snage da to i u praksi sprovedemo, zavisi od nas.

(Kurir.rs / Boban Karović / Foto:Marina Lopičić)