SRPKINJA IZ KINE: KAKO SMO POBEDILI KORONU? Imali smo zelene, crvene i žute kodove, kvart zaraženog odmah u punu blokadu

"Ukoliko se desi da ima zaraženih u jednom kompleksu zgrada, čitav kompleks se stavlja pod potpunu barikadu, vrata i prozore ne smeš da otvoriš i ljudi u specijalnim odelima primaju tvoje porudžbine na dnevnom nivou, i ostavljaju ispred vrata. Tek kada odu možeš brzo da otvoriš vrata i pokupiš svoj paket. I tako 14 dana dok se ne ustanovi da niko više iz tog kompleksa nije zaražen".

Ana Isailović je u Vendžou, grad u kineskoj provinciji Džeđang, došla u septembru 2014. godine zajedno sa mužem (tada dečkom). Razlog dolaska - posao predavača engleskog u vrtiću.

- Nakon godinu dana promenili smo posao i počeli da radimo u školi engleskog jezika ili popularno rečeno u trening centru (što je ekvivalentno školi stranih jezika u Srbiji). U tom trening centru radimo 4 i po godine. Vendžou nam je postao kao Beograd, toliko smo se vezali za ovaj grad, upoznali dosta ljudi, stekli nove prijatelje. Naše kineske kolege brinu i vode računa o nama i toliko smo se sigurno osećali ovde da smo čak odlučili i da ostanemo kada smo saznali da sam trudna. Moja ćerkica se rodila u ovom gradu, pa će mi Vendžou, kada i ako se preselim, biti zauvek u najdivnijem sećanju i sigurna sam da ću mu se vratiti - počinje svoju ispovest za “Blic” Ana Isailović.

Kaže da je prvi put za virus čula u decembru 2019. Tada je na jednoj od wechat grupa (platforma slična WhatsAppu) spomenuto da je neki čovek zaražen nekim novim tipom virusa u gradu Vuhanu.

- Tada uopšte nisam obraćala pažnju na tu vest, nije mi se učinila bitnom. Nakon toga, početkom januara, mama mi je poslala preko istog tog wechata link koji vodi na vest da se pojavio taj virus i pitala me je da li sam čula nešto o tome. Rekla sam joj da jesam, ali da niko nakon tog prvobitnog linka više nije spomenuo virus, tako da sam i dalje smatrala vest beznačajnom jer sam bila ubeđena da sam u međuvremenu pročitala infrmaciju da se taj neko već izlečio. Igrom slucaja, 13.januara nismo poleteli na Filipine jer je par sati pre našeg leta proradio vulkan u Manili i morali smo da ostanemo u Kini. Tri nedelje raspusta. Šetkali smo se gradom, sve je delovalo normalno. Negde oko 17. januara saznajemo za virus: dva slučaja u našem gradu, 17 smrtnih slučajeva u Vuhanu i oko 200 slučajeva u celoj Kini. Mislimo “Ma naš Vendžou je okej, nema mesta panici, biće to sve u redu” - priča Ana.

Međutim, kako su dani prolazili, brojke su u Vendžou počele da se dupliraju i da raste broj slučajeva u celoj Kini.

- Oko 21. januara počela sam da viđam više ljudi koji nose maske svuda po gradu i počeli su sa merenjem temperature na ulazu u supermarkete i šoping centre. Mi nismo nigde mogli da nađemo maske jer ih u početku nije bilo. 24. januara je bio doček Kineske Nove Godine. To veče smo poslednji put prošetali da gledamo vatromet. Dan ili dva kasnije uveden je karantin. U početku nije smelo da se uđe ni u kakav objekat bez maske i svuda su merili temperaturu ljudima. Kada se broj popeo na oko 60 slučajeva, obustavljen je celokupan gradski saobraćaj, a samo jedan član domaćinstva je mogao da izađe na svaka dva dana u nabavku sa obaveznom maskom. Svako domaćinstvo je dobilo kartončić u vidu propusnice na kojoj su bili napisani datumi, ime, broj stana i adresa. Onog datuma kog izađeš, štiklira se to polje i tako znaju kad si izašao i kad da te ne puste - objašnjava Ana početak borbe protiv korona virusa u njenom gradu.

Pitamo Anu da nam malo pojasni kako izgledaju ti kompleksi zgrada u Kini. Kaže, svuda su kompleksi zgrada ograđeni svojim dvorištem koje ima glavni i nekoliko sporednih ulaza. Baš ti sporedni ulazi su bili zatvoreni tokom karantina.

- Samo je glavni ulaz radio i tu je stajalo obezbeđenje. Svaka manja ulica je bila zablindirana privremenim zidovima i nije se moglo izaći kuda hoćeš, već samo putem koji je odredila policija. Na ćošku svake ulice stajali su šatori sa ljudima koji su merili temperaturu prolaznicima. Tako da ako želiš u nabavku, moraš da prođeš 5-6 provera temperature pre nego što uopšte stigneš do marketa. Svi šoping centri, svi kafići, svi restorani i svi barovi su bili zatvoreni. Supermarketi su radili skraćeno, od 12 do 20 sati, a u 22 časa počinjao je policijski čas, koji je je trajao do 6 ujutro. Samo su apoteke radile puno radno vreme. Sve ovo što pričam važi za moj grad. Svaki grad i svaka provincija je ovde za sebe - napominje Ana Isailović.

Broj obolelih rapidno je rastao bez obzira na sve preduzete mere. Inače, grad Vendžou, u kojem živi naša sagovornica s porodicom, postao je drugo najveće žarište virusa nakon Vuhana i provincije Hubei. U nekim gradovima kao što je Hangdžou (glavni grad provincije Čeđang) naređeno je ljudima da nikako ne primaju ljude koji dolaze iz Vendžoua i da obavezno prijave ukoliko primete da je neko došao iz tog grada.

- Osećali smo se kao da smo neki zombiji koji idu i ujedaju ljude - šali se sada Ana.

Naravno, bilo je kršenja pravila, ali ona kaže da su to bili manji incidenti. Recimo, neko iz obezbeđenja je pustio neku osobu da izađe bez te propusnice, a onda dolazi do smene obezbeđenja i taj iz druge smene ne da čoveku da uđe u svoj stan, pa nastane svađa.

- Naravno, uz opravdan razlog, ukoliko se dešavalo da neko izađe jedan dan, a sutradan mora opet na neki pregled kod lekara ili recimo trudnice na redovnu kontrolu, onda se izlazilo u susret - priseća se Ana i naglašava da su se ona i njena porodica striktno pridržavali pravila.

- U mom kompleksu je sve okej, Bogu hvala, niko odavde nije bio zaražen, tako da nismo došli u situaciju da ne smemo nos da promolimo 14 dana. Svi i dalje nose maske, i dalje samo glavni ulaz otvoren - napominje ona.

U vreme trajanja najstrožeg karantina, gradske vlasti uvele su još jednu vrstu pomoći - gradom su patrolirala specijalna vozila hitne pomoći. Imali su megafone i kupili su ljude koji prijave da se osećaju loše.

Takođe, preko Alipay aplikacije na telefonu je napravljen QR code koji pokazuje zelenu, žutu ili crvenu boju na osnovu informacija koje su građani ubacivali.

- Trebalo je ubaciti ime, prezime, broj pasoša, zdravstveno stanje i da li si se kretao u društvu zaraženih osoba i putovao negde u toku epidemije. Podaci ne mogu da se lažiraju iz prostog razloga što je sve digitalizovano i na osnovu pasoša znaju kuda se krećeš. Zelena boja koda znači da možeš slobodno da se krećeš, žuta da moraš 7 dana da se samoizoluješ, a crvena znači 14 dana samoizolacije bez izlazaka bilo gde. Sada je već druga polovina marta ali ti kodovi su i dalje na snazi, pokazuju se na ulazu u supermarkete ili šoping centre - priča Ana, koja kaže da je taj strogi karantin trajao oko dve i po nedelje.

Sredinom februara počeli da sklanjaju improvizovane zidove i da otvaraju ulice, ali sve je išlo postepeno.

- Prvo je za saobraćaj pušteno 5 najvažnijih gradskih linija autobusa, pa onda i metro, a na kraju šoping centri. U Kini je trenutno stanje stabilno, čak smo imali dan bez novih slučajeva u Hubeju. Ali ono sa čim se Kina sada bori su tzv uvozni slučajevi, odnosno Kinezi i stranci koji iz Evrope i drugih kontinenata dolaze nazad u Kinu, a imaju virus.

Bliski prijatelji Ane Isailović nisu zaraženi korona virusom, ali u kompleksu gde se nalazi škola u kojoj radi je bilo zaraženih.

- Postoji mapa i lista adresa na kojoj su pronađeni slučajevi. Ukoliko se desi da ima zaraženih u jednom kompleksu zgrada, čitav kompleks se stavlja pod potpunu barikadu, vrata i prozore ne smeš da otvoriš i ljudi u specijalnim odelima primaju tvoje porudžbine na dnevnom nivou, i ostavljaju ispred vrata. Tek kada odu možeš brzo da otvoriš vrata i pokupiš svoj paket. I tako 14 dana dok se ne ustanovi da niko više iz tog kompleksa nije zaražen - objašnjava Ana.

Ana Isailović iz Vendžoua u Kini, gradu koji je bio pod strogim karantinom i koji se polako oporavlja, ima poruku za sve u Srbiji.

- Pozivam ljude da najpre budu odgovorni i da se maksimalno pridržavaju pravila i da ne izlaze iz svojih domova bez preke potrebe. Takođe, svima koji su skloni panici želim da sačuvaju zdrav razum i da pronađu svoj mir, jer će im dodatni stres samo pogoršati imunitet, a snažan imunitet je jedino što nas može sačuvati ukoliko se, ne daj Bože, desi da se zarazimo. Čuvajte jedni druge, da bismo uskoro mogli ponovo slobodno da se krećemo i bez bojazni provodimo vreme jedni sa drugima kao sto smo navikli!

POGLEDAJTE BONUS VIDEO: