DR IVANA KARLIČIĆ STAŠEVIĆ, DIREKTORKA KLINIKE LAZA LAZAREVIĆ, ZA KURIR: Policijski čas nije zatvor, a mere nisu kazna!

Stručno: Zbog epidemije koronavirusa dosad je psihološku pomoć potražilo više od 1.600 građana koje muče uznemirenost, nelagoda, strah i neraspoloženje

Na šta su se najviše žalili građani Srbije?

- Prvih dana tražili su informacije o virusu, načinima prenošenja, zaštiti... Sada traže savete kako da prevladaju uznemirenost, nelagodu, strah, neraspoloženje, da li i kako da koriguju psihijatrijsku terapiju koju već koriste ili za koju misle da im je u ovom trenutku potrebna. Što se tiče problema u vezi sa karantinom i izolacijom, najčešće se žale na drastične promene u načinu funkcionisanja, na usmerenost i vreme koje provode u porodičnom sistemu, u kojem se i dinamika odnosa znatno menja.

Mnogi ljudi su sada uznemireni. Šta da rade kada ne mogu da kanališu ono što u tom času osećaju?

- U svakoj kriznoj situaciji svi imamo potrebu da se detaljnije informišemo o situaciji u kojoj smo se našli. Trebalo bi to da činimo od relevantnih, proverenih izvora. U cilju očuvanja mentalnog zdravlja neophodno je izbegavati celodnevno praćenje izveštaja o kovidu-19, kao i različitih društvenih mreža, s obzirom na to da se tamo nalaze nedovoljno precizne i tačne informacije. One mogu da pospešuju osećanja zbunjenosti, nelagode, straha i mogu nas uvesti u stanje panike. Znači, jednom u 24 časa iz relevantnog izvora informisanja sasvim je dovoljno, a i korisno za održavanje unutrašnje mentalne ravnoteže. Ukoliko intenzivna osećanja ne možete da savladate, potražite pomoć stručnih lica na dostupnoj liniji.

Šta da kažu roditelji deci koja plaču jer žele u šetnju, park, da se druže?

- Decu svakako treba informisati u skladu sa njihovim razvojnim uzrastom, jezikom koji ona mogu da razumeju. U ovoj, kao i u svim drugim situacijama, roditelji su ti koji su medijatori i prevodioci nedovoljno jasnih i za decu još uvek nerazumljivih situacija. Ove i slične situacije su pogodno tlo za razvoj i učvršćivanje solidarnosti, empatije i društvene odgovornosti.

Kako ljudi da prevaziđu tugu, bes i nezadovoljstvo zbog zabrane kretanja tokom policijskog časa?

- Navedene emocije su sasvim normalna reakcija u kriznim situacijama. Čovek je misleće biće i ima urođenu potrebu za smislom, te je neophodno da trenutno ograničenje kretanja, kao i sve druge mere koje se sprovode, shvatimo i razumemo kao za nas važne i neophodne. One nisu kazna i policijski čas nikako nije zatvor! On je uveden sa ciljem da nas država štiti, nažalost, bolje nego što mi sami štitimo sebe i druge.

Kurir.rs/ Radmila Briza Foto: Nemanja Nikolić