KOLUMNA MIHAILA MEDENICE Pošao jutros a stigao vekovima ranije… Srbin sam, na svojemu!

Pošao jutros a stigao vekovima ranije… Srbin sam, na svojemu!
"Možeš da staneš pred mene, ali ne možeš da me zaustaviš."

Кojom ćeš to silom, nesrećniče, kad sam, evo, grobove uprtio na leđa..? Znaš li kolko su raspeća preda mnom a ti mi brojiš korake, avetniče? Pa da se koracima merim ne bih se Srbinom zvao, mene su vekovi stope… Gde ti postaviš zabran ja ću planinu!

Znaš li koliko su mi ih prađedovi ostavili u zavet – još tri Crne Gore da sačinim, a tebi Montenegro ni pod prvu ploču još…

Rado bih ti se predstavio no zatrajaćemo pa ćeš sagoret ko šterika dok pomenem sve ikone.

Praštaj, kraće ne mogu, Srbin sam, ime je moje tek jedno od imena mojih… Lako je tebi kad te pitaju ko si: niko iz čuvene kuće nikojevića, rođen juče – manjkao prekjuče, a sutra ko zna, presrešćeš sebe da se legitmišeš…

Nije meni žurba, imam ja vremena da te povedem od manastira do manastira iz kojih sam, no rekoh: tebi manjka vremena.

Udahneš i koliko možeš da zadržiš vazduh toliko i postojiš.

Ako bi više od toga bogami nema ti druge već da prodiše Srbin u tebi, a gde ćeš, kukavče, ako otkriju da mu jatakuješ..?

Ne boj se, nikome reći neću, možeš krišom preko livada svojih đedova, niza onu stranu gde se krišom pričešćuješ srpstvom, pa šumom stihova Njagoševih do potoka u kojem naveče, kad niko ne vidi, spiraš taj glib montenegrinski sa sebe, i eto te pod Ostrogom da celivaš svete mošti prvi za sobom.

Veruj, stao bih kad tako strogo odbrusiš da stanem, ali šta ću kad sam već stigao pod svetu gredu.

Pošao jutros a stigao vekovima ranije… Srbin sam, na svojemu!

Stao bih da ti šta znači ja jedan da stanem, ali vidiš li koliko nas je: ja za prađedovima, za mnom praunuci, pa još uprtili grobove, poneli planine, natočili more u buklije, poneli vetrove, snegove, potoke, crkve, manastire…sve što se u kući našlo.

Šta ću ja, kuća tolika kolika je- temelj duboko u grobnu i rodnu zemlju a krov od oblaka, nije Gospod štedeo kad je zidao Srbinu- Crnu Goru…

Ja pod Ostrog, Svetom Vasiliju, slava mu i milost, a ti čini što moraš, nije tebi lako toliko držati vazduh da Srbin ne prodiše u tebi…

Кud sam pošao- odavno sam stigao, velim ti.

Ja imam život i ne žalim ga za svetinju, a koju ti svetinju imaš da je požališ za malo života?

Možeš da mi staneš na put, al imam ih još stotinu, a šta ćeš ti, kukavče, kad ni prtine nemaš da se vratiš tamo odakle si pošao, ako još pamtiš gde si zanoćio a gde ozorio..?

Ja od Ostrog, Svetom Vasiliju – slava mu i milost, a ti pod kamen, onaj što ga ćušneš s livade da se kose ne prelome, da se goveda ne sapnu, da se zmije ne legu pod njime…

Piše: Mihailo Medenica; Foto: Privatna arhiva