OSVETILI SU KOSOVO I JASENOVAC! POKLONILI SRPSKOM NARODU JOŠ JEDAN VIDOVDAN! Ovako je pisao veliki doktor Lazić

Doktoru Miodragu Laziću, direktoru niškog Urgentnog centra, koji je preminuo od korona virusa danas se održava četrdesetodnevni pomen.

Kako su izgledale operacije ranjenika sa petrolejkom i baterijskom lampom i koliko su srpski borci na frontu željno iščekivali proboj ovog koridora, kakve su strahove prošli i žrtve prineli, vidi se iz ovog isečka.

- Sve je isto. Ranjenih ima svakodnevno. Po mrklom mraku obilazim bolesničke sobe sa petrolejkom u ruci. Neraspoložen sam. Drži nas još bitka za srpski koridor. Ništa ne javlja. Danas je Banjalučka televizija javila o prvom susretu Krajišnika sa borcima Semberije. Da li je to, napokon, put do Srbije probijen?

Osvetili su Kosovo i Jasenovac. Poklonili srpskom narodu još jedan Vidovdan, posle kosovskog. Hvala stotinama poginulih srpskih boraca! Beogradski Vidovdan neću ni da spominjem. Jer, dok se ovde slavi velika srpska pobeda protiv ustaških koljača, Muratovih potomaka i srpskih izroda, vođe demonstracija se izvinjavaju za srpske mine i izjednačavaju žrtve nevinih i palih za slobodu sa žrtvama zlotvora.

Borbe su i dalje žestoke. Naše snage idu nezadrživo ka Savi. Neprijatelj beži glavom bez obzira.

1. juli 1992. godine Noćas sam u 22 sata operisao uz dve baterijske lampe i petrolejku. Borac, dvadeset dve godine. Nagazna mina. Ranjen na prostoru Cazinske krajine. Jedna noga istrgnuta ispod kolena, druga sva iskidana i puna blata, ali će, najverovatnije, biti spašena. Usne iskidane, lice isečeno, jezik isečen.

Sa momcima izviđačko-diverzantske grupe odlazim za Doboj. Veliki grad u srpskim rukama. U bolnici - četiri stotine naših ranjenih boraca. Radi šest hirurga. Grad je pust. Radnje ne rade. Na ulicama mnogo vojske. Pravo ratno stanje. Znamo da se neprijatelj sprema da napadne ovaj grad, ali spremno ga čekamo.

Modriča. Sa petoricom prijatelja ceo dan tražim našu bazu. Pred mrak, nalazimo ih na četiri stotine metara od ustaškog uporišta, zvanog Dobar-kula. Radujemo se susretu, ali u tišini jer neprijatelj je blizu. Dole ispod nas je Bosna, a preko puta, uz njenu drugu obaluje koridor - "put života".

Tu je i sam ulaz u Modriču. Gledam dvogledom: zastao konvoj naših kamiona i cisterni koji je pošao prema Beogradu. Ne shvatam zašto stoje. To što vidim ja vide i ustaše sa iste daljine, samo više ulevo od mene. U jednom trenutku pokušavaju da gađaju konvoj, ali naši iz Modriče žestoko odgovaraju i ućutkuju ih. Oko 21 sat konvoj odlazi.

28. juni 1992. godine - Vidovdan Neverovatan dan! Srpska vojska Krajine probila je put za Srbiju. Na najužem delu pet kilometara širine. Veliko slavlje srpskih boraca. Pucanje u vazduh, veselje, suze, radost. Srpska vojska Krajine poklonila je svom narodu najveću bitku u istoriji. Poklonila "put života". Zarekli se da će to uraditi do Vidovdana - i uradili su.

Tišina. Znam da je sutra ujutru, u šest sati, napad krajiških jedinica na Dobar-kulu, koja još uvek kontroliše koridor. Jutro. Celu noć pada kiša. Tihi polazak. Odlaze mi najbolji prijatelji, njih sedamnaest. Ja se, sa trojicom, spuštam na obalu Bosne ipreko improvizovanog pontonskog mosta.

Naša artiljerija iz Modriče počinje napad na Dobar-kulu. Oni odgovaraju. Mine padaju oko nas. Projurila je i maljutka negde u blizini. A onda kreće naša pešadija, prekaljeni borci Krajine. Pobeda! Vije se srpska zastava na Kuli. Rafali radosti. Sada je put, napokon, bezbedan.

Moji prijatelji odlaze dalje za Odžak, Brod, na Savu. Osvojili smo "put života". Mnogo nas je poginulo. U samo jednom danu veličanstvenog Vidovdana, a tužnog sata, poginulo je sedam hrabrih Kostajničana i dvadeset troje ranjeno. Srpski borci za koridor biće slavljeni kao novi kosovski junaci.

Konvoji puni hrane i druge robe polaze polako iz Srbije i kreću ka Krajini. Narod ih dočekuje suzama, cvećem, raširenih ruku. U ovoj veličanstvenoj bici za koridor, za "put života", učestvovalo je više od devedeset hiljada srpskih boraca. Nikada u svojoj istoriji, ni u jednoj bici, nije bilo više srpskih boraca. Ali značaj ovog koridora za krajine, za Banjaluku, jeste - život! Bez njega, života nema.

kurir.rs