SLOBODAN DAN OVDE KOŠTA 100 DOLARA! GLEDAO SAM U ZID I PLAKAO! Beograđanin otkrio TEŠKU istinu o životu u Americi

- Doživeo sam svašta na samom početku. Ovaj grad je zaista u stanju da te baca u neočekivano, do momenta kada ti više apsolutno ništa nije čudno da vidiš ili doživiš. U početku uglavnom ide jedno tri, četiri kruga: nađi posao, dobij otkaz ili pobegni. Zauvek tražiš normalan stan i cimere koji ti odgovaraju, a jako je teško živeti sam - priča Filip Cvetković (33) koji je već 12 godina u Americi

Po dolasku u Ameriku, živeo je u Vašingtonu, a danas njegova adresa je u Njujorku. Trebalo je dosta vremena dok nije našao stalno prebivalište, a kako kaže, često je menjao i posao.

- Sleteo sam u Vašington i bio u okolini - u Merilendu par meseci, a onda sam se nakon par meseci preselio u Njujork gde sam i danas. Promenio sam par lokacija u samom Njujorku, ali mislim da sam najviše živeo u Astoriji. Astorija je kao njujorški Zemun, samo što je Zemun neuporedivo lepši. (smeh) Kraj raspolaže sa puno evropskih restorana i marketa. Možete kupiti ćevape sa kajmakom, burek, ajvar, pečenicu... U tom kraju sam uvek imao i stan pristojne veličine za razumnu cenu. Van Astorije sam živeo u Hels Kičenu godinu dana, centralni deo na Menhetnu gde mi je soba bila veličine kreveta, garderoba na policama, pogled na zazidani prozor udaljen metar, ali Tajms Skver hodom mi je bio na pet minuta, Hadson River 10 minuta, a Union Skver 15.

Živeo sam i u ozloglašenom španskom Harlemu, na severu Menhetna čak pet godina, koji je kulturološki dosta drugačiji od ostatka Njujorka. Zbog prejake energije njegovih ulica, miran san je bio luksuz, ali kome treba san u dvadesetima? (smeh)

"Velika razlika u mentalitetu"

- Sećam se da mi je na početku u Njujorku bilo jako teško da sklapam prijateljstva. U periodu kada sam otišao, u Beogradu sam bukvalno razmenio dve rečenice s nekim na ulici i nasmejao se par puta i kao to je to, prijatelji smo, a ovde… svaki put sve ispočetka, taman misliš prešao si neku barijeru, sutradan kao da opet počinjes da gradiš odnos. Definitivno, velike su razlike u mentalitetu. Naravno, uvek ima i izuzetaka. Uglavnom prijatelji na duže staze su ili emigrirali ili su rođeni ovde, ali su im roditelji imigranti… Ima dosta Amerikanaca sa kojima imam površnije odnose. Drugačije je druženje, razgovori, ipak, iskren da budem,najviše se i dalje družim sa našima.

"Hoću osmeh dušo, osmeh!"

- Definitivno je bio proces prilagoditi se na to kako funkcioniše Amerika, a posebno Njujork. Imigrantski poslovi, ugostiteljstvo u beskraj, ali super zezanje. Prve dane smo uglavnom zvali glamur i mizerija. Jedan dan si na žurki na kojoj se pojavi neka poznata faca, a sutra ustaješ u šest ujutru, navlačiš kecelju i što kaže Mirjana Karanović u filmu “Jagoda u super marketu”: “Hoću osmeh honey! Smile! Tako, tako, u američki market ima američki da se šljaka, bre!"

Od noćnog dostavljača hrane na biciklu, barmena, recepcionara u hotelu, preko molera, trgovca nakitom i kozmetikom do uglavnom konobara i sve to u par godina. Kad sam došao želeo sam da nastavim da radim kao di džej, ali bilo je jako teško ući u priču ako ne znaš nikog, a mislim da sam takođe imao i pogrešan pristup. Kao lepo iskustvo izdvojio bih momenat kada sam jednom radio porodični ručak za Robina Vilijamsa za Dan zahvalnosti. Čak smo i razmenili par reči:

"Je l ima u ovome mlečnih proizvoda?" pitao me je Robin.

"Nema", odgovorio sam mu (smeh).

- Restoranski dani bili su jako stresni i naporni, ali puni dobrog humora i akcije. Svega postaješ svestan kad se završi. Sada je druga priča, da kucnem u drvo. Ugostiteljstvo me je naučilo socijalnim veštinama koje svakodnevno primenjujem u komunikaciji sa klijentima.

Filip je imao priliku da se nađe u raznim situacijama, kako u onim prijatnim tako i u neprijatnim, te tako danas više ništa ne može da ga iznenadi.

- Doživeo sam svašta na samom početku. Ovaj grad je zaista u stanju da te baca u neočekivano, do momenta kada ti više apsolutno ništa nije čudno da vidiš ili doživiš. U početku uglavnom ide jedno tri, četiri kruga: nađi posao, dobij otkaz ili pobegni. Zauvek tražiš normalan stan i cimere koji ti odgovaraju, a jako je teško živeti sam. Uglavnom sam imao neke glupave neprijatnosti, mislim da mi je sa 20 godina bio problem to što je ovde zakon zapravo zakon. Ali u suštini ništa nije toliko strašno kao u Srbiji, tipa situacija da se probudim u 2:30 ujutru na njivi u Zemun polju na 0 stepeni, da se vozim autobusom gde su sva vrata otvorena…

Pre nekoliko godina imao sam jednu baš jezivu nedelju. Dobio sam otkaz posle par godina rada u jednom prvatnom klubu i dan kasnije prvi put u životu konjuktivitis. I onda sam tako bez trunke samopouzdanja, krvavog oka, sa strašnom frizurom i odećom išao na intervjue za posao. Znam da sam kupio čokoladu, gledao u pogled zazidanog prozora i plakao. (smeh)

Problem na poslu je uglavnom nastajao kada sam bio gladan, samim tim manje tolerantan na nivo ljudske gluposti. I problem na poslu skoro nikada nije nastajao sa mušterijom, već sa “nadređenim”, zato što ceo život imam problem sa autoritetom.

Ovaj Beograđanin je u međuvremenu radio na sebi, te su ugostiteljski poslovi za njega prošlost.

- Shvatio sam da se jako puno ljudi fokusira na fotografiju i usavršava je, a da je malo video tehničara kojima su fokus manji projekti. Na neki način se već godinama interesujem za video edit, ali sam konačno početkom 2019. napravio presek i rešio da dođem do momenta da mogu da živim samo od toga.

Radim kao Freelance Videograf i imam dovoljno klijenata da mogu lepo da živim samo od toga. Za manje od godinu dana sam radio za par većih publikacija: "Elle", "Harpers Bazaar", "Vogue"... Pored mode radim još svašta nešto interesantno, snimam nastupe, festivale, a i (potpuno nepovezano) operacije uživo.

Filip danas zarađuje prosečnu njujoršku platu, ima stalne klijente i veoma je zadovoljan.

- Ima klijenata koji mogu da priušte jače cene, a ima i onih kojima uvek dajem pristupačnije ponude. Nikada nećeš naplatiti isto velikoj korporaciji i umetniku iz Bruklina. Sve u svemu, posla ima dosta, a još nisam ni počeo da se reklamiram, za sada je sve bilo po preporuci, tako da sam baš zadovoljan.

100 dolara ode za čas

- Život u Americi je preskup. Renta te uglavnom izađe oko trećinu mesečne plate. Mesečna kartica za metro je trenutno 130 dolara, malo bolja teretana oko 100, a odlazak kod frizera 30. Svaki obrok van kuće je minimum 15 dolara, kao i piće u baru. Na slobodan dan izađes malo da se prozezaš, nešto pojedeš i popiješ, ošišaš se i ode 100 dolara.

Filip ne krije da na početku nije voleo Njujork, kao i da je želeo da se vrati u Srbiju.

- Ja sam zapravo mrzeo Njujork isto koliko sam ga i voleo. Zvao sam ga smrdljivi betonski grad, previše ljudi, đubre na sve strane. Ipak, vremenom se promeni pogled na sve, ali bilo jako teško prvi put kada sam se vratio u Srbiju, posle četiri godine, dočekan kao kralj od strane prevelikog broja ljudi. Prelepo mi je bilo, ali onda shvatiš da to nije realnost, to je zapravo beg iz realnosti.

Kao i većini ljudi koji se odluče za život preko grane, i Filipu neizmerno nedostaju porodica i prijatelji.

- Definitivno mi nedostaju dragi ljudi! Nedostaje mi kako se naši ljudi zezaju, balkanski mentalitet, uživanje pored reke, vožnja biciklom do Ade, Kalemegdan i mamina kuhinja zauvek! Trudim se da dođem na Exit ili bar jednom godišnje, tako da u principu održavam balans. Takođe imam u vidu da beg iz realnosti treba da bude odmerene dužine. U svakom slučaju kada sam nostalgičan slušam malo Joksimovića i bude mi super.

U poslednje vreme često se čuje kako ljudi odlaze iz Srbije, a naš sagovornik ima poruku za sve one koji razmišljaj da napuste zemlju.

- Za početak je bitno da imaju dobru ideju šta žele da urade sa svojim životom! Ako je nemaju mogu da završe kao ja! (smeh) Mislim da stvarno možeš da napraviš svašta lepo od svog života ako dovoljno želiš i bitno je da ne odustaješ lako.

(Kurir.rs/Blic, A.K.)