PROMOCIJA KNJIGE RATNI DNEVNIK HIRURGA: Potresno svedočanstvo o humanizmu i herojstvu dr Miodraga Lazića (KURIR TV)

Knjiga "Ratni dnevnik hirurga" dr Miodraga Lazića, koji je mnoge spasao na ratištima, a 14. aprila je izgubio bitku s kovidom, promovisana juče u Nišu

Ona je danas, zajedno sa decom, bila na krcatoj promociji knjige "Ratni dnevnik hirurga" Miodraga Lazića u niškom Oficirskom domu, koju je posthumno izdalo Ministarstvo odbrane.

A malo pre nego što je počela promocija prof. dr. Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziologiju i profesor Medicinskog fakulteta u Nišu, inače prijatelj pokojnog doktora Lazića, rekao je za Kurir:

- Dr Miodrag Lazić je bio častan čovek. Najčasniji među nama. Izazove nikada nije izbegavao. Ostavio je iza sebe legat na koji mogu da budu ponosna pre svega njegova deca, a onda i mi kolege. Njegov uticaj na sve nas je veliki, a njegova smrt od kovida 14. aprila ostavila je najdublji trag na sve nas u Kliničkom centru. Ujedno, to je bio čas kada smo se svi preispitali da li ćemo uopšte moći da izdržimo sve kroz šta smo dosad prošli. On je umro mesec dana pre odlaska u penziju. Bila mi je čast što sam radio s takvim čovekom i što smo bili prijatelji - u dahu je kazao on.

O životu tog požrvovanog prevashodno čoveka, a tek onda izvanrednog hirurga dr Lazića svedoče pojedini delovi njegove knjige, koji prikazuju da je sve to bilo kao scenario za neverovatan film koji gledaoce ostavlja bez daha.

Kurir je zavirio u to svojevrsno svedočanstvo o njegovom životu i u svakom slovu prepoznaje se energija stručnjaka kojeg nisu ubile ni bombe, niti njegova osnovna bolest već - koronavirus.

U toj knjizi piše da je kroz sarajevsku ratnu bolnicu "Žica Blažuj", napravljenu 1992. godine, u kojoj je dr Lazić spasavao živote, prošlo 12.000 ranjenika i urađeno više od 3.500 operacija. Ponekad je dr Laza, kako su ga zvali, između mnogobrojnih operacija imao samo 15 minuta odmora. Operisao je čak i kada je i sam bio u gipsu, nakon što je bolnica bombardovana, pa i onda kada su svi mislili da nekom pacijentu nema pomoći, da je mrtav, da treba da se odustane.

Doktora Lazića upamtili su svi po tome što se nikada nije predavao. Kako je i sam naveo u svojoj oproštajnoj poruci, čast i ponos mu nisu dozvoljavali da se skloni. Dnevnik prati njegov put od Knina, preko Banije, Korduna, koridora, do sarajevskog ratišta, pune četiri godine. Kako je i sam naveo u knjizi, "odgovarajući na poziv - vapaj srpskog naroda u Krajini", sa medicinskim radnicima, naročito hirurzima, napustio je Niš, porodicu, prijatelje.

- Odlazim u Knin, u vrtlog jednog od najstrašnijih ratova na tlu Evrope. Tog 4. avgusta 1991. počinje mojih 1.200 ratnih dana. Pošteno govoreći, tada sam mislio da idem nakratko, mesec ili dva. Moj sin Peđa tog leta je imao pet godina, a ćerka Nina tri... Moja deca, iako mala, shvataju zašto otac nije dugo s njima. Oni znaju da je njihov tata potreban drugoj deci i njihovim mamama i tatama kada su ranjeni ili bolesni. Kroz moje ruke prošlo je desetine hiljada ranjenih, obogaljenih, mrtvih. Mislio sam da neću izdržati ni fizički ni psihički. Ipak sam izdržao. Koliko je samo litara srpske krvi isteklo preko mojih ruku, niz moje nogavice, natopilo moje klompe, čarape. Ponekad, kad zaspim, sanjam tu krvavu reku, zapenušanu i crvenu, iz koje se pojavljuju glave poznatih, izgubljene ruke i noge, tela neprepoznatljiva - jedan je od potresnih zapisa iz "Dnevnika ratnog hirurga".

Kurir.rs / R. Briza / M. Smiljković