EKSKLUZIVNA ISPOVEST: Tri godine sam bila Gadafijeva sobarica

- Dok sam s korpom čistog veša išla hodnikom iz vešeraja prema izlazu, na vratima se iznenada pojavio on. Za dve godine i devet meseci, koliko sam radila u rezidenciji, on je u vešeraj ušao možda ukupno tri puta. I baš je morao da naiđe sad kad sam i ja bila unutra!

lz ugla obične žene

Slavica Tomčić danas radi u Kuriru. Pre novinarske karijere provela je nepune tri godine u rezidenciji predsednika Libije Muamera el Gadafija radeći kao sobarica. U toj rezidenciji praktično je živela skoro cela njegova porodica.

Svoje iskustvo i sećanja Slavica je pretočila u knjigu koja će se uskoro pojaviti u prodaji. Prenosimo delove ove zanimljive priče u kojoj danas naša novinarka otkriva detalje iz života vođe Libije i njegove porodice. Ovde počinje njena priča:

Veličanstvena kapija

U ulozi sobarice porodice Muamera el Gadafija našla sam se spletom životnih okolnosti. Odluku da se prijavim na konkurs za posao sobarice u rezidenciji kod Gadafijevih, koji je otvoren u jednom javnom preduzeću u kome sam tada radila, donela sam u junu 1999. godine. U tom trenutku na Beograd i Srbiju još uvek su padale NATO bombe.

Gadafijeva rezidencija Bab el Azizija, ili „veličanstvena kapija“, površine šest kvadratnih kilometara, bila je smeštena u srcu vojnog kompleksa, u jugozapadnom delu Tripolija.

U decembru 1999. godine, kada sam došla tu da radim, živelo je šestoro, od ukupno devetoro njegove dece. I radila sam tamo sve do septembra 2002.

Od njegove dece iz drugog braka sa Safijom Farkaš tu su bili Moatasem Bilah Macun (1974), Hanibal (1975), Ajša (1976), Sef el Arab, (1982) i Hamiz (1983), kao i usvojena ćerka Hana (1986). Gadafijev sin iz prvog braka Muhamed (1970) odrastao je s majkom, živeo je u Tripoliju i retko je dolazio u rezidenciju. Najstariji sin iz drugog braka Saif el Islam (1972), ili Sef, kako su ga zvali ukućani, pa i posluga, bio je na školovanju u Beču. Imao je zasebnu kuću, uz rezidenciju.

Safija Farkaš

Postojala su, naravno, mnoga stroga pravila za sve u rezidenciji, pa i za nas, osoblje zaposleno uglavnom iz Jugoslavije. Sećam se, na primer, da Safijin donji veš nikada nije iznošen iz sobe, već je pran u kupatilu. To pravilo nikako nije smelo da bude prekršeno. Razlog tome bio je strah od crne magije. Redovno je i ispod tepiha, na ulazu u njenu porodičnu kuću u Bejdi, gde su dolazili razni rođaci, ostavljala neke travčice protiv uroka. Nekoliko dana sam to usisavala i iznova se pitala ko ostavlja te travčice i grančice...

Sa Safijom sam u Bejdu prvi put došla u septembru 2000. godine. Bilo je to posle jednog napornog putovanja po Sahari, kad je sa predsednikom Gadafijem išla skoro cela njegova porodica.

Tokom tog boravka u Bejdi Safija se izuzetno lepo ponašala prema meni. Nije se ni zbog čega ljutila i trudila se da mi boravak s njom u njenom rodnom mestu bude prijatan.
- To je poklon za tebe. Prvi put si u Bejdi, u kući mojih roditelja - objasnila mi je gospođa Safija s osmehom, videvši moju zbunjenost kad mi je na ruku stavila zlatnu narukvicu sa ukrasom od keramike.

Poticala je iz ugledne i bogate zemljoposedničke porodice Farkaš, iz mesta El Bejda na istoku Libije. Bila sam više puta u kući njenih roditelja i zato su me uvek zabavljali napisi u štampi, u zemljama bivše Jugoslavije, u kojima se tvrdilo da je Safija Farkaš poreklom iz Mostara. To, naravno, nije bila istina, kao ni priče da je ona samo jedna od mnoštva Gadafijevih supruga.

S Gadafijem oči u oči

Gadafijev sin Sef je imao svoju kuću u tom kompleksu i u toj kući je vladao savršen red, sve je bilo besprekorno čisto, jer je uvek tražio da nameštaj brišemo alkoholom.

Negde s proleća 2002. izvukla sam svu vunenu arapsku odeću i raširila je po metalnoj ogradi iznad Sefove kuće da se provetri na suncu dok prebrišem ormare iznutra.

Onda se pojavio Gadafi! Iznenada. Upitao me je da li govorim arapski. Odgovorila sam „la“, što znači „ne“, računajući da me, ako to kažem, neće više ništa pitati.
- Govoriš li engleski? - ponovo mi se obratio na arapskom, i to baš u momentu kad sam pomislila da sam se izvukla i da me više ništa neće pitati.
- Malo... - odgovorila sam na engleskom.

Pre dolaska u Libiju upisala sam kurs početnog nivoa engleskog jezika, ali to je bilo skromno znanje.
- Bs jugoslav (samo jugoslovenski)? - pitao je kad je već bio sasvim blizu mene.
- Bs - procedila sam.

Potpuno oduzeta od straha šta će se desiti ako gospođa Safija naiđe i čuje nas da razgovaramo, prećutala sam da sam u toku školovanja učila ruski. Sigurno sam izgledala prestravljeno, pa mi se Gadafi u prolazu samo nasmešio i izašao napolje.

Zanimljivo je da ženski deo posluge nije smeo da boravi u gornjem delu kuće dok predsednik ne napusti odaje. Nismo smele da se krećemo čak ni dvorištem ako je predsednik u bašti. Morala si da čekaš, pa makar i ceo dan. Gadafiju u vidokrug se nije smelo ući. To, naravno, nije bilo zato što on mrzi sobarice, već je to pravilo nametnula gospođa Safija. Nije volela da žensko osoblje bude u njegovoj blizini.

Gledanje u sunce po kazni

Ali Gadafi nije uvek bio blag. Sećam se, bio je početak aprila, godina 2000, kada je u kuću u Kairu, gde je Gadafi odseo tokom posete Egiptu, ušao šef naših radnika i rekao:
- Sve hadamatke su postrojene ispred. Gledaju pravo u sunce, širom otvorenih očiju!

Šta je moglo da se desi da Gadafi tako surovo kazni svoje čuvene telohraniteljke, pitali smo se svi...
- Nijedna od njih nije primetila kad je predsednik jutros ustao i napustio sobu. Spavale su u salonu ispred njegove sobe, a nijedna nije ni mrdnula kad je on prošao pored njih - objasnio je šef.

Hamizove iscepane gaće

Dok smo radile u rezidenciji, pravilo je bilo da korpu s prljavim vešom iz dečjih soba nosimo u vešeraj i ostavljamo na policama u hodniku. Svako od ukućana imao je svoje mesto na polici, odakle su radnici uzimali prljav veš, prali ga i na isto mesto vraćali čist i ispeglan.
- Zašto stalno donosite ove Hamizove iscepane gaće?! Ima valjda dovoljno veša da ne nosi stalno ove izdrte?! Toliko su se raspale da ih je više nemoguće krpiti! - rekla mi je jednom prilikom koleginica iz vešeraja.
- Pa kako da ih ne donesem kad ih je oblačio? Naravno da ima pun ormar veša, ali valjda te najviše voli, pa ih zato stalno oblači. Ne mogu sobarice da naređuju Hamizu šta će da oblači - odgovorila sam.
- Toliko su puta krpljene da me čudi kako ga ne žuljaju ti spojevi! Pitajte ga da li da ih bacite - kazala je ona i odnela pocepane, crne, slip gaće da stavi u mašinu za pranje veša.

Niko od sobarica, međutim, nije pitao Hamiza za dozvolu da bacimo njegove stare gaće.

Saif go do pojasa

Saif, najstariji Gadafijev sin, stajao je pored radnog stola u dnevnom boravku, sa telefonskom slušalicom u ruci. Go do pojasa, samo u crnom šorcu i papučama. Upravo se vratio s treninga. Na podu su stajali neraspakovani koferi. Nekoliko sati ranije Sef Islam je doputovao iz inostranstva i otišao na trening. Čim je ušao u salon, nakon rekreacije, zatražio je da dođe sobarica i raspakuje kofere.

Stajao je na uglu radnog stola, pa je prostor za prolaz između njega i niskog drvenog stola u dnevnom boravku bio uzak. Odvajala sam odeću i veš i strpljivo čekala da se on skloni, pa da onda odnesem sve što je čisto u spavaću sobu.

Bilo mi je neprijatno i da pogledam u njega tako golišavog. Scenu koja bi nastala da Safija bane unutra mogla sam da zamislim u potpunosti. Boravak sobarice u prostoriji u kojoj se nalazi i potpuno obučen muškarac je najstrože zabranjen. A Sef se golišav šepurio pred mojim očima. Znao je da Safija neće naići jer je bila otputovala.

Sef je bio uvek pristojan momak, pa ni njegov golišavi stajling nije stvarao neprijatnu situaciju, ali me je ipak uplašio. Ipak, nekako sam uspela da se izvučem i odjurim u vešeraj. Da je na njegovom mestu bio Hanibal, ko zna kako bi se to završilo...

DANAS NE PROPUSTITE POKLON U NOVOM REDIZAJNIRANOM KURIRU! Svaki čitalac dobija METALNO RENDE

Kurir danas svim čitaocima poklanja METALNO RENDE. Rende koje ćete dobiti napravljeno je od nerđajućeg čelika i idealno je za rendanje svih vrsta sireva, kao i za neke vrste voća i povrća. Praktično je i ne zauzima mnogo prostora tako da ga možete odložiti u fioku ili okačiti na zid.

(Kurir.rs / Branislav Bjelica / Foto: Profimedia)