SRBIJA JE IMALA ŠKOLE ZA DOMAĆICE: Žena sa tom diplomom bile najpoželjnije za udaju, nisu morale ni miraz da imaju FOTO

Varjača i knjiga u Srbiji prvi put su spojene kroz domaćičke škole koje su nastale kao deo evropskog istorijskog procesa ženske emancipacije krajem XIX veka. Srbija se nakon oslobađanja od Turaka ubrzano priključila tokovima modernizacije na mnogim poljima, ali je pitanje ženskog obrazovanja ostalo tabu. Proces otvaranja domaćičkih škola, iako prekidan u više navrata, doneo je važne promene i na tom planu.

Inicijativu za otvaranje prve domaćičke škole pokrenulo je Društvo za čuvanje narodnog zdravlja, aktivno od 1902.godine, kada je zatražilo mogućnost za prosvetiteljski rad. Ono je 1906.godine osnovalo Školu za seoske domaćice u Kneževcu kod Beograda,kao i Varvarinu. Posle Prvog svetskog rata osnivanje škola za domaćice prelazi u državne ruke i od tada dolazi do njihove snažne ekspanzije i afirmacije. Od 17.septembra 1920. godine, kada je uredbom zvanično regulisan njihov rad, domaćičke škole su osnivane u izuzetnom broju i gotovo da nije bilo mesta do kojeg nije stigla ,,obrazovana varjača“.

,,Ratnici koji su preživeli Prvi svetski rat vraćali su se na svoja imanja, svojim kućama i porodicama . Zaticali su uništena domaćinstva i trebalo obnoviti sve i ponovio rađati decu. Vratili su i u lošem zdravstvenom stanju a rakija, kao uteha, nije mogla da im da snagu.Trebala im je dobra kuhinja da ih podigne. Taj posao su samo žene mogle da pravilno i odgovorno iznesu. Zato su se i osnivale domaćičke škole gde su žene mogle da uče kako da kuvaju, pletu, pospremaju kuće, hrane živinu, vezu, pletu, podižu decu. U gradu je trebalo i nešto drugo te se učila i etikecija, priprema kolača, delicija, posluživanje, skidanje mustri iz žurnala. Na taj način mirila se knjiga i varjača, kako tada, tako i sada“, rekla je za RINU Marina Lukić Cvetić, istoričarka umetnosti.

Ona kaže da su kvaliteti koje su negovale domaćičke škole u gotovo svakom gradu i većem selu širom Srbije bili: humanost, ekonomičnost, mentalno, fizičko i duhovno zdravlje naroda (za koje se verovalo da počiva na ženi), oslobađanje od sujeverja, praznoverja, zabluda i konzervativnog pogleda na svet. Kao poseban kvalitet ističe se da je u ovim ustanovama vladao domaćinski red, jer je ta odlika, koja sve objedinjuje, bila dovoljna garancija roditeljima i čitavoj zajednici. Smatralo se da su od uspeha u njima zavisile porodična sreća i blagodet čovečanstva.

"Žene sa završenim jednogodišnjim domaćičkim školama ili samo tromesečnim kursevima bile su jako poželjne udavače. One koje su se predstavljale u javnosti svojim umećem, od pravljenja rezanaca do ručnih radova i udavale su se bez dukata preporučujući se mladoženjama svojim drugim kvalitetima. Umećem kuvanja, mešenja, vezom, baštovanstvom, uređenjem kuće i mnogim drugim veštinama naučenim u domaćičkim školama, žene su se nametale kao suverene vladarke porodičnog doma. Uostalom, osnovni razlog formiranja domaćičkih obrazovnih programa bila je bolja priprema mladih žena za brak“, ističe Marina.

U organizaciji "Muzeja slatka - Kuće Cvetića" i Narodnog muzeja u Kraljevu tema domaćičkih škola u Srbiji je prvi put interpetirana u formi izložbe pod zanimljivim i provokativnim nazivom: "Mužiću zašto te nema“. Autorka izložbe, dr umetnosti i medija i glumica Lidija Cvetić Vučković i njene saradnice Tijana Šibalić i Marina Lukić Cvetić, na studiozan i inspirativan način otkrivaju zašto su i gde nastajale domaćičke škole, kako su izgledale i kakvo znanje su pružale ženama, kako su prvi put pomirile knjigu i varjaču,bar kad je Srbija u pitanju i , najzad, kakav su doprinos ostavile celokupnom društvu.

(Kurir.rs/RINA)