KOMUNISTI HRAM PRETVORILI U TOALET, PA MOLILI ZA OPROŠTAJ: Neverovatna sudbina pravoslavne svetinje u Ribinsku!

Reporter Kurira u ruskom manastiru u Ribinsku, pravoslavnoj svetinji decenijama skrnavljenoj, u kojoj su se ti isti rušitelji na kraju vratili veri

- Da. Serb.

Ispostavilo se da sveštenik prilično dobro poznaje Srbiju.

- Znam ja za vaše nevolje. I da su vas bombardovali, i da vam otimaju Kosovo. Ako smem da kažem i da vas posavetujem, vaš zadatak sada je samo da izdržite, znam pod kolikim ste pritiskom. A izdržaćete samo ako se čvrsto budete držali za svoju pravoslavnu veru - zagrlio me je nasred crkve otac Dionisije.

Beskrajni putevi

Beskrajnim putevima Rusije putovao sam, dan-dva iza Ilindana, od Kostrome i drevnog Ipatijevskog manastira najpre 70 kilometara do Jaroslavlja, pa još 80 do Ribinska i tridesetak do velikog Ribinskog mora, onda još skoro 400 do Moskve... Stotine sela oko puta, hiljade šarenih, drvenih kuća, nepregledne šume... I breze, na sve strane bele breze i veliko nebo puno oblaka, čas plavo, čas sivo, čas je prosipalo kišu, a šume okolo tonule u blagu izmaglicu.

Čim se izađe iz šume, predeo se menja i već je to zemlja puna vodoplavnih livada, sivkastih jezera, divnih, od vetrova i kiša crnih brvnara, skromnih seljačkih kućica načičkanih oko puta, iz čijih je prozora virilo sivo nebo. Svaki taj prozor opervažen je i ovde kao i u Sibiru bojama, drvorezima, nestvarno lepim ukrasima, kao namerno postavljenim tek da uokvire nebo koje se ogleda u svakoj od kuća...

U Spasko-Preobraženjskom saboru u Ribinsku ljudi se na kolenima mole pred čudotvornim ikonama. Zlatni ikonostas, nedavno obnovljen, vasiona je u malom. Pred onima čistog srca i duše ovde se otvore tajne, a na licima svetaca vidi se lepota Rusije i njeno stradanje.

Povratak zvona

Ikonostas Spasko-Preobraženjskog hrama divna je slika kako se Rusija, polako, ali sigurno, nekad brže, a nekad sporije, u ovo naše vreme vraća veri svojih praotaca.

- Bilo je strašno, užasno - počeo je priču otac Dionisije o onim vremenima kad su po Rusiji rušili hramove, u oltarima gradili toalete i mislili da će tako doneti sreću otadžbini i sebi.

- Crkvu su 1929. godine zatvorili, pa su s nje skinuli krstove i kupole, slava Bogu, nisu je srušili, ali su unutra napravili magacine, šupe i daščare, i to na spratove... Odneli ikonostas i ikone, sve je nestalo. Kad su jedno od velikih zvona bacili sa zvonika, ono se nije razbilo, razbijali su ga oni posle ručno, čekićima i maljevima - priča otac Dionisije.

Kad su 1996. godine hramu vraćena zvona, i kad je godinu kasnije ovde došao ruski patrijarh, hram je bio u jadnom stanju, konstrukcija unutra, šupe na sprat su se porušile, kupole su se razmakle, zidovi samo što se nisu srušili, posebno severni.

- Hram su nam konačno vratili 1999. Osoba koja nam je predala hram, neki rukovodilac, mnogo je tada loših stvari učinila, isključili su nam struju, vodu, grejanje... Posle sam čuo da je teško stradala, i da se tek posle tog stradanja vratila veri i Bogu, došla u crkvu da se pomoli i pokaje - pričao mi je na zvoniku hrama otac Dionisije.

Kad je krenula obnova, tada je gubernator Jaroslavske oblasti Anatolij Ivanovič Lisicin pokucao na vrata dobrotvora i mecene Viktora Tiriškina. I Tiriškin je vrata otvorio, odazvao se, dao novac, hram je sinuo...

Rezultat je brzo stigao. Oni koji su godinama u hramu radili, koji su pravili šupe i magacine, skidali ikone i krstove, razbijali zvona, vratili su se da se pomole...

- Spasko-Preobraženjski sabor, obnovljen, ponovo je zasijao starim sjajem. Sada je pun kad su bogosluženja, a ima li veće radosti od te - kaže otac Dionisije.

- Sećam se čina osvećenja obnovljenog sabora. U crkvi je bilo četiri i po hiljade ljudi, ispred crkve još devet ili deset hiljada. Meni veća nagrada od te ne treba - kaže Viktor Ivanovič Tiriškin.

Volga je kraj Ribinska široka. U plavoj vodi ogledaju se krstovi sabornog hrama i vekovi. Reka je velika i mirna, spokojna dok njeni valovi ljube obale.

Na bregovima oko hrama priča o stradanju i obnovi svetinje ukršta se s pričama i legendama o davnim vremenima, o burlacima posebno...

Prestonica burlaka

- Ribinsk je prestonica burlaka, težaka koji su konopcima vukli brodove uz Volgu. U proleće, kad prođe led, burlaci su sedali na lađe, išli nizvodno, na jug sve do mora, a onda, odozdo, vukli brodove... Danima i nedeljama, teško i mukotrpno, a oni koji bi živi stigli do Ribinska, tu bi dobili platu i posle se veselili što su ostali živi. Na slici Ilje Rjepina, čuvenoj, najbolje se vide njihovi tuga i jad, čemer, njihov život - pričao mi je u Ribinsku moj ruski prijatelj Dmitrij Karapčukov.

Ribinsk se raširio u ravnicama kraj Volge, oko grada su nepregledne livade i šume, močvare... U Ribinsku je pored ostalih i fabrika u kojoj se prave motori za vojne avione, 70 odsto fabrika radi za odbrambenu industriju Rusije.

Na jednom mestu, kraj Volge, sabrali su se kroz vekove i oni koji su gradili sve te mnoge manastire, koji su njihove kupole čudesne lepote videli verovatno prvo u snovima, pa ih tek onda crtali i podizali, i oni koji su te kupole i zlatne krstove rušili i zvona razbijali čekićima, pa su se posle pokajali, i oni koji su vratili slavu svetinjama, i danas oni koji svojim znanjem i tehnologijom, umećem, praveći motore za „suhoje“ i „migove“ nadmašuju čitav svet. Kako razumeti Rusiju kad često ni ona sama sebe ne shvata?

Kurir.rs/ Foto: Zoran Šaponjić