ZBOG KORONE CEO JEDAN ŽIVOT ZAVRŠI U DŽAKU: Najteže je kad pacijent pita: DA LI ĆU I JA TAKO! Šok scene iz crvene zone
Ekskluzivno: Kurir u crvenoj zoni Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju KC Niš, gde se najteži pacijenti i požrtvovani doktori i sestre bespoštedno bore s koronom
Uvek krene sa obostranom upalom pluća i postepeno progradira u bubrežnu i srčanu insuficijenciju, kao i insuficijenciju svih ostalih organa i sistema. U jednom momentu smo zatrpani, ne znamo gde pre da krpimo, što bi se narodski reklo. Toliko brzo se stanje pogorša da pričamo s pacijentom, a za nekoliko sati krene da tone. Posle svakog dežurstva od 24 časa smo potpuno prazni - priča nam anesteziolog dr Goran Ivanov u lekarskoj sobi Klinike za anesteziju i intenzivnu negu Kliničkog centra Niš.
Ruke se tresu
Upravo je izašao iz crvene zone, valja napraviti pauzu i izaći iz skafandera, a i završiti neke druge stvari.
- Još se nismo sretali sa ovakvom situacijom da ovoliko teških pacijenata dođe u tako kratkom roku i da im se stanje brzo pogorša - nastavlja dr Ivanov dok mu koleginica donosi neke papire. Ruke odjednom počinju da se tresu, lice promeni boju...
- Moram porodici da javim da je preminuo. Gotovo sve njihove sudbine znamo. Oni koji dođu svesni uvek pričaju o deci, onima koji su ostali kod kuće. I sad treba pozvati tu decu - veli, a ruke i dalje ne staju.
Mi idemo dalje - na redu je crvena zona. Ekskluzivno, Kurir prvi ulazi u „zabranjeni grad“ ove klinike. Al’ najpre čuveni skafanderi. Pa tri para natikača, po dva para rukavica i kapa, „svemirske“ maske... i zlatne ruke sestre, koja ima i tajnu caku, te naočare ne magle. U liftu se ogledam, smejem: „Da l’ sam ovo ja?“, Ana fotka... Otvaraju se vrata, izlećem. I šok! Zaledih se u mestu. Bela vreća, poluprovidna, na krevetu. Nazire se telo, ruka se jasno ocrtava.
- Uobičajeno je da telo bude na odeljenju dva sata posle smrti, ali kod pacijenata preminulih od kovida mora šest. To vreme još nije isteklo, pa smo telo stavili ovde, u hodnik ispred jedinice intenzivne nege, da ga pacijenti koji su svesni ne gledaju - priča Bojana Kostić, viša medicinska sestra, koja je opet u žarištu, pošto se oporavila od korone dobijene upravo ovde.
Ko munje
To je onaj čovek čijoj porodici dr Ivanov treba da javi...
Ulazimo. Pišti na sve strane. Blinkaju monitori. A ispod - oni, ni živi ni mrtvi. Glave zabačene, usta otvorena, creva i kablovi na sve strane. Neki od ovih ljudi na respiratoru broje poslednje dane. Osamnaest ih je ovde. Gušim se od prizora.
Žena srednjih godina. Intubirana. Saturacija 80, a ona je na 100 odsto kiseonika.
- Vrlo, vrlo teško stanje. Saturacija joj je jutros bila i 60 - veli Bojana. Sve mi je jasno.
Pored nje čuveni Peđa od 20 leta, o kome smo već pisali. Mezimac koji se vratio iz mrtvih posle 17 dana na respiratoru. Sportista, a zbog korone jedva živu glavu izvukao. Tu su i baloni dobrodošlice.
- Najradosniji dan ovde bio je kad smo ga vratili. On nam je nada i uteha za sve one kojima nije bilo spasa - veli jedna anestetičarka.
Krevet drugi od njega je prazan. Tu je ležao čovek na čije telo mrtvozornici čekaju šest sati.
- Kad lekari konstatuju smrt, mi ih skidano sa aparata. I tu, na krevetu, stavljamo u vreće. Zbog korone ceo jedan život završi u džaku. Al’ gore od toga mi je kad me pacijent koji je svestan pita: „Da li ću i ja tako?“ Zastane mi nešto u grlu, reč ne mogu da izustim. Šta da mu kažem?! - priča mlada anestetičarka.
Oko nas „lete“ beli skafanderi. Ko munje. - Prezadovoljan sam ovom omladinom. Svaka im čast - veli Slavoljub Stošić, stari anestetičar.
- Ruke napred. Ispružite, spustite. Tako je. Bravo. Vežbamo disanje - kraj drugog kreveta objašnjava fizioterapeut starijoj ženi.
Nedavno je siknuta s respiratora. Još izgleda kontuzovano. Ne progovara. U dnu su i oni - ljudi senke, ispijeni, sklupčani, s maskama, svesni. Sve vide, sve znaju... Dolazi mi strašna misao - mučenici na respiratoru bar ne znaju šta ih je snašlo. - I u snu čujem zvuk respiratora i pištanje aparata - Bojana će. U pogledu hvatam i one balone. Nadrealno. A drugo oko zakači krvav zavoj na jednom tabanu. - Krenula gangrena, dijabetičar - veli devojka u skafanderu. I još gojazan. Duplo golo. Najgora kombinacija s koronom. A čovek nije star... Koga li si ti, nesrećni čoveče, ostavio kod kuće? Ko ti se nada, a nade gotovo da nema?
Aparat zapišta
Preko puta zapišta jače. - Uzbuna! Je l’ umire neko - povikah. - Ne, ne. On je na 40 odsto kiseonika, pa kad njegova pluća puste malo više kiseonika, aparat registruje disbalans. Sve je u redu. Bori se. Al’ vrlo, vrlo je loše - objašnjava mi Bojana.
A on ko u samrtnom ropcu. Cev u ustima, glava zabačena, malo, malo pa se zatrese. I aparat zapišti.
U plućima bol pojačava. Vakat nam je da idemo. Poslednji okret i pogled na tugu. Vrata se otvaraju. I udarac za kraj - bela kesa je još tu.
A onda bes! Neopisiv, strašan. Vrištala bih iz sve snage: „Ljudi, dozovite se! Korona ubija! “ I mislim - kad bi moglo da svih sedam miliona nas samo na minut prođe kroz intenzivnu negu. Ovde ljudi umiru, a doktori i sestre „ginu“ jer mnogi misle da je sve ovo jedno veliko zezanje.
Jelena S. Spasić
SKANDAL! HRT POZVAO NA UBISTVO VUČIĆA! Traže obaranje predsedničkog aviona iznad Beograda, poslanici Evropskog parlamenta se SMEJU U STUDIJU