U borbi za kasarnu u Karlovcu 1991. Novica Kostić ostao je bez noge, zbog čega je godinama pravio improvizovana pomagala, da bi mu sad od nekadašnjeg hrvatskog borca stigla proteza zahvaljujući kojoj ponovo hoda

Novica Kostić, predsednik Udruženja ratnih vojnih invalida iz Vlasotinca, posle mnogo godina konačno može normalno da hoda! Godinama nije uspevao da dobije protezu levog stopala zbog administrativnih začkoljica, sve dok mu na kućnu adresu nije stigao paket od, ni manje ni više, nego, kako kaže, "bivšeg neprijatelja", čoveka koji se u ratu 1991. u Hrvatskoj borio na protivničkoj strani!

imgfb3c7d22d711916deecd39a255c516a9v.jpg
Foto: Privatna Arhiva

Kostić za Kurir ističe da je zbog nemara boračke organizacije pri opštini Vlasotince, koja je nedavno ugašena, dugo krpio i lepio raspadnutu improvizovanu protezu.

- Lepio sam je raznim flasterima, stavljao razne gume. Onda sam se predao, nisam ni tražio da mi se nešto šalje. Hteo sam da kupim delove koji fale i remontujem je tek da mogu da se krećem - navodi Novica. Izgubio je svaku nadu u nabavku pomagala, ali mu je osmeh na lice vratio čovek koga je davno upoznao preko organizacije koja povezuje ratne veterane iz čitavog regiona.

1101-foto-facebook.jpg
Foto: Privatna Arhiva

- U petak je u moje dvorište došla brza pošta, otvorio sam paket i video deo stopala! Obloga za stopalo C-41, koja je veoma skupa. Unutra je bilo pismo, koje počelo je rečima: "Dragi prijatelju, od momenta kad sam video tvoju protezu nisam mogao da se smirim. Znamo se od 2004, znaš da nisam ranjavan. Preko svojih prijatelja, kojima su u ratu amputirane noge, došao sam do ovog dela. Nadam se da zbog toga nećeš biti ljut i povređen. Znam da bi ti isto uradio za mene, smatram te bratom, prijateljem" - priča nam Novica i dodaje da je bio zbunjen, emotivan, ali da mu je bilo drago:

- Nisam zaplakao, ali prošla me je jeza. Bilo mi je teško.

img548b0856a360f396fc8327add202811ev.jpg
Foto: Privatna Arhiva

Kaže da ga je nesreća zadesila kada je imao 30 godina. Zaposlio se, oženio, dobio ćerku i sina i napravio kuću. I te 1991. hitno ga je mobilisao Zaječarski korpus JNA jer je u Karlovcu bila blokirana srpska kasarna.

- Tamo je bilo mnogo dečaka koji nisu dali ni zakletvu. Tu kasarnu je trebalo neko da odblokira i izvuče tehniku i ljudstvo. U jednom tenku ostao je vojnik koji je imao 19 godina. Čuo sam vrisak, ušao sam u tenk i čupao ga. Pri izlasku iz tenka prvo me je pogodio snajper u desnu nogu, koja je ostala cela. Onda se zaletela raketa, došlo je do strahovite eksplozije. Noga je ostala u tenku, pokidana, na polovini potkolenice. Bio sam zapaljen, ruke i lice su mi goreli. Sve na meni je gorelo, a ja sam bio svestan - seća se Novica kako je ostao bez stopala.

Anonimni

Strah od osude

U Ulcinju je, kaže, sreo čoveka svojih godina i kroz razgovor saznao da se upravo on borio i bio sa druge, "neprijateljske strane".

- Rekao mi je: "Bože, Novice, ja sam tog dana bio na tom mestu, s druge strane, i sprečavao te tenkove da izađu iz kasarne." Oni su imali zadatak da nas spreče, da onemoguće da izvučemo tenkove i ljude odatle. Zbunjeno me je pitao: "Nisam ja valjda pucao na tebe?!" Rekao je: "Meni je sad sve isto." Dugo smo razgovarali, crtali plan gde je ko bio i kao na kraju je ispalo da on nije bio baš tu, da je to neka sreća. Međutim, pitanje je koliko je bio spreman da kaže: "Pa da, ja sam." Nisam želeo više da raspravljamo o tome, ali mi nije on poslao paket, već njegov prijatelj - navodi Novica i ističe da se veterani mnogo međusobno pomažu, ali da se o tome ne priča u javnosti jer strahuju od osude okruženja u sredinama u kojima žive i da upravo zato heroj ove priče iz Hrvatske ostaje anoniman.

Foto: Privatna arhiva / Kristina Vasković