OD JUTRA DO MRAKA: Dok se turisti fotografišu na Pančićevom vrhu, na padini ispod Obren s porodicom bere borovnice

Dok se doterani turisti fotografišu na Pančićevom vrhu, na padini ispod Obren Radulović s porodicom bere plave bobice od kojih živi i školuje decu

Silazimo niz padinu. Gusta kleka, trava, poneka divlja malina... I one - plavo zlato Kopaonika - borovnice. Kad zagrneš sve šiblje - provire. Savijena prilika se uspravlja. Jedna kofa vezana o pojasu, druga u ruci. I ogroman češalj. Bez njega se ne ide na ovu rabotu.

- Dobar dan, srećan rad.

- Hvala, hvala - veli Obren Radulović iz sela Botunja kod Brusa.

Malo niže je i majka Božica. A tamo negde, iza grmlja, i supruga.

- Zdravo, zdravo - kroz smeh dobacuje neznanka, al’ ne izlaze. U novine neće za živu glavu.

- Beremo bar dva dana u nedelji. I po ceo dan, od jutra do mraka. Naporno je. Pa kad upeče zvezda, pocrkamo. Da nam nije ovog češlja, ništa ne bismo uradili. Gledaj kako su sitne i sakrivene. Ova godina je baš loša. Slabo rodilo. Ubio ih grad. A i kleka. Uguši borovnicu, ne da joj da diše, raširila se na sve strane. Borovnica ne može ni da poraste, sunca ne vidi. Ko što čovek mora da bude ošišan, uredan, tako i sve ostalo, pa i borovnice - priča Obren.

Problem je i što nema više stoke po Kopaoniku.

- Ranije, kad je narod držao krave, one popasu travu okolo, kleku izgaze, pa borovnica ima mesta da diše, raste. A sad sve pusto, nigde kravu da vidiš - govori dok neprestano češlja ono grmlje i u kofu sliva plave bobice.

Odozdo ga sustiže majka.

- Teško, teško. Al’ mora da se radi. Od ovoga živimo.

- Za dan jedno čeljade nabere 10-15 kila. Dajemo ih na otkup, ove godine je 230 dinara po kilu, pošto je slabo rodila. Kad bolje rodi, i cena je niža, lane bila evro i po. A prodajemo ih i ovima što ih preprodaju na pijaci u centru Kopaonika. Ja im dam kilo po 400-500 dinara, a oni ga prodaju po 800-1.000. Dupla zarada. Lepo može da se zaradi od borovnica. Za jednu sezonu naberemo od tri do pet hiljada kila. Zaradimo minimum 5.000-6.000 evra - govori, glavu ne diže, a češalj protura kroz metalne zupce grmlje i borovnice.

A onda se uspravi. Ruke na kukove, da se istegne. Pa mu pogled zakači i Pančića.

- Kad vidim ovaj silni narod na Kopaoniku, sve obučeno skupo, sve nešto markirano. Pa uživaju. Lepo je da čovek bude uredan, doteran. A kad onda pogledam sebe u ovim ritama. Al’ šta ću, ja sam seljak, ne mogu u borovnice u novom odelu. Od nečeg mora da se živi. Nije me sramota. Mene je sramota da ukradem, a za novac radim i građevinu i poljoprivredu i sve. Imam hektar maline, kupine, lešnik, dunje, šljive... Još mi otac nedavno umro, sad ćemo mu četresnicu davati. Šlogira se čovek i ode za nekoliko dana. Sad treba još više raditi.

Borovnice bere još od svoje 14. godine.

- Drugar, malo stariji, išao porodično i povedu i mene. Tako sam krenuo. Tad su još bile zadruge. Nismo imali ni plastične kofe, nego poneseš stare lonce, one s ušima, pa ih vežeš žicom ili kanapom. U plastičnu burad se stavljale borovnice, zadruga imala svoje kamione i ujedno ovde, na planini su i utovarali i s njima do Brusa - priča Obren.

I ne žali se ništa.

- Fala bogu, pristojno živimo. Dopunjavaš jedno drugim, stalno nešto radiš. Doduše, ne vozim neki dobar auto. Al’ za šta mi i treba auto, osim za gajbice i gotovo ni za šta drugo - veli.

I sad će ove bobice iz kanti da se „pretoče“ u patike, pribor, dukseve i sve što treba za novu školsku godinu. Za sina i ćerku.

- Za koga drugog i radimo... - Obren će.

A gore, turisti zašli metar-dva ispod vrha. Traže, beru i jedu borovnice. Pažljivo, da im ne ostane koja fleka na odeći. Skupa bi bila.

Kurir.rs/ J. S. Spasić Foto: Kurir, Shutterstock