REPORTER KURIRA U SEVASTOPOLJU: U gradu neverovatne istorije, uz ruske admirale, borila se i srpska četa

Reporter Kurira posetio grad neverovatne istorije i slušao epske priče o njegovoj odbrani i hrabrosti ruskih junaka

Preko na Malahovom kurganu, na brdu na kome su za Krimskog rata vođene najstrašnije bitke, pomrčina je isto tako gusta, po njoj hodaju seni junaka četa koje su pre 164 leta, 349 dana branile Sevastopolj. Među njima je bila i jedna srpska.

Odlikovanja

- Na kraju rata, 1856, na Krimu se nalazilo najmanje deset Srba. Zabeleženo je, na primer, ime podoficira Luke Jelića. Vasilije Mihajlović bio je odlikovan Krstom Svetog Đorđa za pokazanu hrabrost u akciji 5. februara 1855, što je bio najviši ruski ratni orden. Stevan Petrović, prilikom juriša u Sevastopolju, zadobio je tešku kontuziju 24. februara 1855. godine - zabeležio je ruski istoričar Sergej Pinčuk Galani.

Jeziva je jutarnja pomrčina u Sevastopolju. U njoj se sve zgusne. U ovom gradu nije običan ni jedan dan, a kamoli noć kad čula postanu preosetljiva, kad ulicama zagospodare prošla vremena.

Uoči Preobraženja gledao sam „Panoramu prve odbrane Sevastopolja“. To je slika-panorama duga više od 110 i široka 14 metara. Na slici su predstavljene scene borbi oko Sevastopolja kada su se na grad 1854. obrušile francusko-engleska, turska, italijanska vojska od 70 pa sve do 200.000 ljudi, a branioci, pod komandom admirala Kornilova i Nahimova, Istomina, generala Totlbena, njih jedva sedamdesetak hiljada, više od 340 dana herojski su odolevali.

Nemačke bombe

Kad je 1942. nemačka bomba pala na zgradu u kojoj je slika, mornari su šinjelima gasili požar. Onda su bajonetima isekli sliku i preneli je na brod, poslednji u luci. Na pristaništu je ostalo mnogo ljudi da čekaju nemačku vojsku i ropstvo, ali sliku su spasli. Na grandioznoj kružnoj slici su lica 4.000 branilaca grada i sva izgledaju kao svetačka, a jedino Francuzi i Englezi nemaju lica, a i zašto bi kada su sva njihova bila ista, bezlična.

Duše 102.000 Rusa i životi 128.000 Francuza i Engleza ostali su u rovovima. Posle opsade u gradu nije ostao ni kamen na kamenu. Viktor Igo opsadu Sevastopolja uporedio je u svoje vreme sa opsadom Troje. - Sve se to izdešavalo na deliću zemlje na granici između Azije i Evrope, gde su se susrele velike imperije. Deset godina pred Trojom, deset meseci pred Sevastopoljem - razjasnio je Igoovu metaforu istoričar Kamil Ruse.

Ruševine

Ispod zgrade je spomenik generalu Totlbenu. Čuvaju ga njegovi mornari. Moj ruski prijatelj Dmitrij pokazao mi je fotografiju iz 1942. godine, nemački vojnici kraj spomenika Totlbenu, iza njih spomenik u ruševinama. Nemci su posle otišli, Totlben se vratio...

Na Preobraženje ujutru zvone zvona sevastopoljskih crkava. U njihovom zvuku je nebeska Rusija.

U Sevastopolju na Preobraženje s Rusima slušam anđeoski glas Divne Ljubojević kako peva „Oče naš, iže jesi na nebesje...“, ćutimo i samo što ne zaplačemo.

Ima li ijednog grada na svetu, gde anđeoski glas i molitva ovako zvuče? Gde je u njima ovoliko tuge, radosti, uzvišenosti, ushićenja, pogruženosti? Divnu pesmu, molitvu, ponese vetar, odnese je niz glavnu ulicu prema Crnom moru i ona zatim još dugo lebdi u vazduhu.

- Oče naš, iže jesi na nebesje... Da svjatisja imja tvoje...

Na kurganu

Na Malahovom kurganu iznad grada, na mestu na kome je poginuo komandant odbrane admiral Kornilov, istorija je opipljiva rukama. Kad je nekoliko dana kasnije, tu blizu, poginuo i admiral Nahimov, francuski i engleski topovi ćutali su na dan sahrane. Iz dubokog poštovanja.

Obojica su sahranjena u Vladimirskom saboru, kraj svog učitelja admirala Lazarova, Rusa koji je tri puta oplovio zemaljsku kuglu i koji je otkrio Antarktik. U Sabor, da se pokloni senima junaka prve odbrane Sevastopolja 1916. godine, dolazio je i car Nikolaj Drugi. Sad je njegova ikona u Vladimirskom saboru.

Za 150 godina grobove admirala oskrnavili su tek Francuzi, Nemci 1942. i boljševici. Pokrali su admiralske epolete i zlatne dugmiće.

- Kako je istorija surova! Veliki zapadni osvajači koji kradu dugmiće sa admiralskih uniformi ruskih vojskovođa! A šta su drugo i mogli da urade? Da osvoje rusku zemlju? Ne! Mogli su jedino sa sobom, bežeći, da ponesu ukradene dugmiće! Slavu i čast nikako - kaže mi Dmitrij.

Priče koje slušam u Sevastopolju su kao bajke. Nestvarne. Epske. Na Vladimirski sabor Nemci su 1942. bacili bombu od 500 kilograma. Ona je pala na nekoliko metara od zidova crkve i nije eksplodirala. Stajala je na tom mestu do 1988, kraj joj malo virio iz zemlje, a niko nije znao da je ispod pet tovara eksploziva. Deca su se igrala i skakala po njoj, uglačani metal bombe sijao je na suncu kao da je od zlata, a ona nekim čudom nije eksplodirala. Kada su mornari posle iskopali i odneli bombu, na strani crkve na kojoj je bila postavili su ikonu Svetog Nikole. Da svedoči o velikom čudu u Sevastopolju.

Admiral Kornilov

- Kad je admiral Kornilov, pogođen metkom, teško ranjen, rekao je tek: „Blagoslovi, Bože, Rusiju i imperatora, spasi, Gospode, Sevastopolj i flotu“, a onda je umro. Imao je samo 48 godina - priča u kripti Vladimirskog sabora kustos Elena Valentijeva.

Posle, od grobnice admirala junaka, novi vladari napravili su smetlište. Tek 1991. u hramu je održana liturgija. Pokazalo se da Boga možeš isterati iz ljudi, ali ne i iz njihove duše.

Te godine zemne ostatke četvorice admirala odneli su još jednom iz crkve na Malahov kurgan. Dok je prolazio čamac sa kostima admirala, u zalivu su stajali postrojeni brodovi Crnomorske flote i ispaljivali plotune u znak počasti. Svakom od admirala životni cilj bio je upravo da Rusija ima flotu na Crnom moru. Tom cilju posvetili su živote.

Na Malahovom kurganu, ka severnoj buhti je i mali spomenik, samo krst na postamentu. Ispod su kosti vojnika sa kurgana, i Rusa i Britanaca i Francuza. Pomešane. Tela na frontu bila su tako izmešana i izlomljena, samlevena, nije ni imalo smisla razdvajati ih, pa su ih posle boja zajedno sahranili. Tako je naredio Kornilov.

Preobraženje u Sevastopolju. U danu kad se pomešaju i prošlost i sadašnjost i budućnost. Na bregu preko zaliva vijori velika ruska zastava, a ispod na moru, lagano se na talasima ljulja raketna krstarica „Moskva“.

Kurir.rs, Zoran Šaponjić