PROF. DR BRANISLAV TIODOROVIĆ OTKRIVA NEPOZNATE DETALJE IZ PRIVATNOG ŽIVOTA: Jedino žalim što nisam postao pilot

Jedini žal u mom životu, jedino što mi se nije ostvarilo, jeste to da budem pilot. Pokušao sam da podvalim ocu da mi potpiše saglasnost za Vazduhoplovnu gimnaziju u Mostaru. Provalio me je, jedva sam utekao njegovim batinama i nekoliko dana spavao sam pod prozorom napolju. Da sam tada oca prevario, sad se koronom ne bih bavio, već leteo svaki dan.

Svojoj deci kažem da nisu imali sreću da školu uče u malom mestu. Ne možete zaboraviti kad vas učitelj vodi na planinu iznad Vranja da vidimo sve nivoe - listopadno, četinarsko, livade, stenje. Pa do Južne Morave - klenovi, šarani, rakovi... Bio sam i u pionirskoj sceni Narodnog pozorišta u Vranju. U „Dečacima Pavlove ulice“ igrao sam Feri Ača, a Brbu harambašu u „Hajducima“ Branislava Nušića. S tim predstavama šetali smo po Srbiji, pa vozom u Beograd, Novi Sad, Niš. Nezaboravno.

Otac je igrao fudbal za Treću armiju, bio je omiljen u Vranju. Čak se pričalo da je Bobek dolazio da ga odvede u Partizan, a on nije hteo. Ne znam da li je to samo priča, ali ja sam bio dobar u rukometu, dogurao sam do juniorske reprezentacije Jugoslavije.

Na završetku osmog razreda želeo sam da upišem Vazduhoplovnu gimnaziju u Mostaru. Ocu sam na potpis poturio papire za saglasnost, neophodnu jer sam bio maloletan. I taman da potpiše, upita: „Šta je ovo?“. Okrene list i vidi! E, onda je eksplodirao! Pojuri me oko stola, izletim i uteknem mu. Ali, nekoliko dana nisam smeo da uđem u kuću. Majka mi je dodavala hranu kroz prozor. Spavao sam napolju, ispod prozora, dok on ne zaspi. I kasnije, kad bismo se zakačili oko bilo čega, uvek sam mu prebacivao što mi nije dao da odem u pilote.

U Niš smo se preselili pre mog polaska u gimnaziju, kad je otac prekomandovan. Upisao sam gimnaziju „Stevan Sremac“, normalno. Bilo mi je teško u početku, promena sredine, društva, ali brzo sam se adaptirao. Ja sam od onih koji se brzo snađu. Kad sam u Makedoniji pričam makedonski. Nišlije su mi odmah prirasle za srce, to druženje, ta otvorenost. E, to mi danas nedostaje. Nema one prisnosti, da se ljudi obilaze, posećuju...

Voleo sam mašinstvo, ali iz mog odeljenja 12 njih prijavi se na Medicinski fakultet i nagovore i mene. Bilo je to čuvene 1968. godine. Protesti su bili u junu, julu, kad sam još bio gimnazijalac, pa me tu nije bilo. Fakultet je tada bilo vrlo teško završiti. Imao sam sreću da kao student budem i dobrovoljac za vreme variole vere 1972. Pomagao sam da Niš pripremi teren ako stigne i do nas.

Bio sam aktivan i u Savezu studenta Jugoslavije, čak i potpredsednik. Gradili sam prugu Beograd-Bar, studentska brigada iz Niša najbolja. Na radnoj akciji u Nišu, kao zamenik komandanta, među prvima sam se hvatao za kramp.

Na fakultetu sam upoznao i Jelicu Vukašinović iz Šapca. Privatni život deli mi se na onaj pre i posle Jelice. Ona je moja prva i poslednja velika ljubav. To je ono kad ne možete da spavate, kad vas trese groznica, kad ne znate šta je s vama. Voleo bih da se to svakom mladom čoveku desi. Ona je bila odličan student, a ja malo lošiji od nje, ali bolji otkako sam se oženio. Ja na četvrtoj, ona na drugoj godini. Meni 24, njoj 20 leta. To ti daje stabilnost. A studentski brak ti je kad živimo s mojima, pa njenima. Tek kad nam se ćerka rodila 1978. bili smo potpuno sami. Moji su, kad se otac penzionisao, otišli u Crnu Goru. Inače, kad sam se ženio, Jelicu sam prvo odveo u Crnu Goru. Mesec dana šetamo po selu Mahala, na 9,5 km je od centra Podgorice. A ona će: „Da li ćemo ceo odmor da provedemo ovde?“ Ako ne obiđemo sve stričeve, a moj otac je imao četiri brata i još toliko sestara, pa ono drugo koleno, svi će mi zameriti i nikad mi neće zaboraviti. Zaboga, svi moraju da je vide. A sad obožava da ode tamo, neke prijatelje je čak i krstila.

Najveća radost mi je rođenje dece - Nikole 1973. i Danice 1978. godine. Jelica je Danku rodila kao apsolvent. Ja sam, hvala bogu, završio studije 1976. Te sam godine i otišao u vojsku, služio sam je u sanitetsko-oficirskoj školi na VMA. Kad sam se vratio iz vojske, jedno dete tu, drugo na putu, supruga apsolvent i morate da radite. Odem da vidim da li ima posla i ponude mi epidemiologiju. Tada to niko nije hteo, ali meni je bilo važno samo da zarađujem za hleb. Vrlo brzo sam postao i zaljubljenik u epidemiologiju. Epidemija gripa bila je već 1978, a sledeće je stigao i ruski grip.

Ipak, ceo profesionalni život deli mi se na pre i posle Pasterovog instituta u Parizu, gde sam prvi put otišao 1986. Imao sam sreću da budem kod čuvenog prof. Leona le Minora, mikrobiologa. Iz Pariza sam doneo ogroman kofer sa 50 kg knjiga, beleški, časopisa. Direktor Zavoda za javno zdravlje u Nišu postao sam 1986, jednoglasnim izborom na radničkom savetu. Iskoristio sam ono što sam video u „Pasteru“ pa nabavio aparat Baktek, koji u SFRJ niko nije imao. Za četiri sata dobijete antibiogram, a da još ne znate o kojoj bakteriji je reč jer na to mora da se čeka 28 sati zbog inkubacije. Ali vi već znate koji antibiotik će delovati, pa odmah lečite pacijenta, što je kliničarima bilo najvažnije. Uvek sam pokušavao da se okružim ljudima koji će mi reći. „Ne valja ti to i to“, a ne ulizicama. To je jedini način da uspeš.

Član Predsedništva CK SK Srbije bio sam od 1987. do stvaranja SPS 1990. Miloševiću sam na jednoj sednici rekao da nije tačno da imamo višak lekara, kako je on tada saopštio. Milomir Minić mi je odmah rekao da sam lud i da treba da ćutim. Za sledeću sednicu sam spremio izveštaj o tome koliko lekara su imali Mađari, Rumuni, Italijani, kao i ostali u Evropi na broj stanovnika, čime sam sve i dokazao. Dao sam ga Miloševiću. Ništa nije rekao.

Bio sam i na čuvenom 14. kongresu SKJ, januara 1990. u Sava centru, kada su ga Slovenci napustili, što je bio kraj SKJ i početak kraja Jugoslavije. Znalo se da će se zemlja raspasti, ali smo svi to potiskivali. I kad sam video da slovenačka delegacija izlazi, opet je postojala nada da će se nešto popraviti. Ja i danas mislim da je Jugoslavija mogla da funkcioniše samo da su svi prema njoj bili iskreni.

Ratovi su period koji bih želeo da zaboravim. Ja sam Srbin, volim Srbiju, svoj narod i želim da potisnem te ratove. Ali, urezalo mi se ovo. U našoj štampi izađe naslov „Muslimansko selo uništili četnici“, ali i „Srpsko selo je napadnuto, zapaljene kuće“. Ko je to uradio? Koje srpsko selo? U redu je da se kaže ko je ubijalo muslimane, ali što da se ćuti ko je ubijao Srbe? To je detalj koji govori mnogo o nama, a ne o njima. Ne treba nama neprijatelj. Imamo ljude nesrećne što su Srbi ili što žive u Srbiji. E, to je za mene strašno. Imam prijatelje muslimane i ne delim ljude po veri i naciji. Ali čuvam svoj identitet. Kao Srbin treba svakom da stavljate do znanja da ne date na svoj identitet. E, to nam fali. I to pogotovo u velikim gradovima. I nije tu u pitanju nikakav nacionalizam. Pa svi narodi u Evropi to rade. Francuzi su veći nacionalisti od nas sto puta.

Postajem predsednik Savezne komisjje za zarazne bolesti, a član republičke. Stajem i na čelo Veća medicinskih nauka Republičkog fonda nauke.

Dolazi potom 1993, naš dekan mi kaže da moram da budem direktor Kliničkog centra u Nišu. Odbijam i usmeno i pismeno. Zove me prof. Danilo Ž. Marković, potpredsednik Vlade: „Nemoj da me zavitlavaš, imam ovde neku delagaciju Kineza, to je gotova stvar“. Počeo sam da radim 4. marta te strašne 1993. Došao sam u prostorije koje su služile samo za snimanje ratnih filmova. Loša organizacija i katastrofalne finansije. Radni dan mi je bio 20 sati, života mi, ne preterujem. Uspeo sam da obezbedim da sve funkcioniše. Te 1993. apoteke prazne, ali sam uspeo da svi stariji, penzioneri, hronični bolesnici dobijaju lekove tako što će doći na pregled u KC. Tako smo ko zna koliko života spasli. Klinički je tada pokrivao veću teritoriju nego sada, pa su nam dolazili i Albanci s Kosmeta. Država nam je ozvaničila naplaćivanje tih usluga u devizama. Zato smo imali para. Dolazili su nam i Makedonci, Bugari. I za svaku marku smo imali dokaz u kupovini opreme. Situacija se promenila nabolje 1995-1996, posle Dejtonskog sporazuma. Tada sam uspeo da opremim svih devet operacionih sala, za godinu dana poslao sam 220 ljudi na usavršavanje u inostranstvo.

A te 1996. bili su i čuveni lokalni izbori. Odbio sam da budem na listi SPS, ali me niko nije ni pitao, samo su me stavili. Bio je većinski sistem, u prvom krugu bio sam bolji od protivkandidata, ali on je pobedio u drugom. I rekao sam im: „Jesam vam rekao da će tako biti“. Samo je veliko pitanje ko je tu krao. Nađite emisiju BBC o izborima u Srbiji 1996. Tako nešto nisam video preko naših programa.

I onda dođu Izraelci te 1996, što je posebno bitno u ovoj priči jer ljudi misle da sam napustio KC zbog protesta 1996/1997. Dolazi fenomenalna firma, ima najbolje dijagnostičke centre u svetu. Četiri dana i noći s njima pregovaram. Hoće da nam daju opremu u vrednosti od 28,5 miliona dolara, pet godina da radimo zajedno i delimo prihod, ali i to je rizik. Trebalo je da dobijemo magnet, skener, 19 ultrazvučnih aparata, kompjuterizovanu biohemijsku laboratoriju koja 59 elemenata izbacuje za pola sata, skenere, zračnu terapiju... Posle pet godina sve nama ostaje.

Sve to pošaljem ministarki zdravlja na odobrenje. Čekam mesec, dva, pa ona slomi skočni zglob i tako prođe šest meseci. I kad je dočekah, ona će meni: „Šta će to u Nišu?“. Kad sam se tu noć vraćao iz Beograda, rešim da podnesem ostavku. Demonstracije su bile uveliko. Čekam sve do 27. januara 1997. da me razreše. A Izraelci su otišli u Segedin, gde su ljudi iz Srbije išli na dijagnostiku. Svi su tada očekivali da pređem u DS. Jedan poznati funkcioner mi je čak rekao: „Tebe niko ne bi dirao, ostao bi direktor KC“. Neću da budem žrtveni jarac. Ostao sam u Zavodu za javno zdravlje do penzije. Kratko sam tu bio načelnik epidemiologije, pa pomoćnik direkora za naučni rad. Da budem direktor nisam hteo. A u KC se nikada više nisam vratio.

Doživeo sam taj Klinički centar kao veliko opterećenje i ako moram da beležim neku grešku i kajanje, onda je to KC. U tako velikom sistemu uvek će vam neko nešto zameriti. Ljudi uvek nešto traže, a ne polaze od toga da li je to objektivno, realno, da li može.

Kada je 1988. bila epidemija morbila, Amerikanci iz čuvenog CDC centra u Atlanti pitaju me što nećemo da vakcinišemo albansku decu u Preševu. Bolesne dece koliko hoćeš, neće da prime MMR, a sve im obezbeđeno. I odem ja kod hodže. Sednemo, porazgovaramo. Potom su se svi vakcinisali.

Na Medicinskom fakultetu u Nišu 2002. organizovao sam za celu Srbiju edukaciju za bolničke infekcije, što je opet zasluga mojih čestih odlazaka u „Paster“ u Parizu. Na istom fakultetu postajem i 12 godina ostajem šef Katedre epidemiologije i infektivnih bolesti.

Potom sam 2005. bio u Radnoj grupi za ptičiji grip. Tadašnji ministar zdravlja prof. Tomica Milosavljević shvatio je ozbiljnost situacije s ptičijim gripom. Podržao nas je da uradimo program, koji nam je posle služio i za pandemiju gripa, a služi nam i u ovoj koronavirusa. I odem 2006. na konferenciju u Pasterovom institutu, gde je bio i komesar za zdravstvo EU - neki Holanđanin i ministar zdravlja Francuske. I EU ostavim u čudu. Obojici dam CD s našim programom. I Holanđanin pita:“Je li moguće da Srbija ovo ima?!“. Samo pet država EU tog trenutka ima program. Izvan EU niko osim nas.

Godine 2009. stiže pandemija svinjskog gripa H1N1.Tadašnja vlast me angažuje u Radnu grupu za sprečavanje i suzbijanje pandemije. Postavljaju me za predsednika republičke komisije za nabavku vakcina. Samo firma iz Valjeva, s „Novartisovom“ vakcinom, ispunjava uslove. Sa „Torlaka“ su se ponašali čudno, konkurisali pa se povukli, kao ne ispunjavaju uslove. I vidite da sve ide ka tome da ta firma dobije posao.

Aj’ sad da vidimo kakva je vakcina - mora da bude subjunit, da se može dati svima, pa i deci. Pa da li jeste, da li nije. Odbijemo svi iz komisije potpišemo. Vratimo se u radnu grupu koju je vodio Peca Kon, tražimo dokumentaciju i njeno izjašnjavanje. Kad smo sve dobili i videli da može, onda smo potpisali. Ali ja ne ulazim u pravni deo, moje je bilo da utvrdimo da li vakcina ispunjava uslove. Posle cele priče ta vakcina je ispala jedna od najboljih, koristile su je i Nemačka, Francuska, Švajcarska, Italija... Ali to je tako, napravi se politička gungula, neko je uzeo pare, a ko je uzeo pare nemamo pojma, ali nas umešaju. I mi se vraćamo sutradan, kažemo Svetlani Vukajlović (direktorka RZZO, današnji RFZO): „Da li treba milion doza? Neka bude 600.000. A možda je i to mnogo“. Ja sam to kao svedok i na sudu rekao. A da li je ona kriva ili ne, ja to ne znam. Imala je odluku Vlade o nabavci vakcine. Sud je utvrdio da nije kriva. Nijednog momenta, ni Kon, ni ja, niti bilo ko drugi iz radne grupe nismo bili osumnjičeni. Svi smo bili podvrgnuti istrazi.

I sad, kad meni danas neko kaže da radim za Vučića ili SNS, kažem: „Čekaj, bre, tad je bila DS“. Zadatak nas epidemiologa je da se, bez obzira na to ko je na vlasti, odazovemo. Kao što sam to uradio 2005, kad je bio ptičiji grip, pa te 2009, tako sam i sada, kad je korona.

Neke stranke su tražile da budem na njihovoj listi na minulim izborima. Odbio sam. Epidemiolog u jeku pandemije ne treba da bude deo politike. Nije to dobro, ni za narod, ni za predstavnike, ni za tu stranku, a posebno za ovu našu situaciju oko korone. I sad neko kaže: „Gledaj kako se ovaj stari, penzioner, angažuje u doba korone samo da zaradi neke pare“. Mogu u decu da se zakunem da je jedino što imam to što dođu kola po mene, odvezu me za Beograd i nazad ili kad treba u Bujanovac, Preševo, Zaječar, Vranje. Zar treba još da trošim svoj bezin i svoja kola?

Ispunjava me što je moja Danka, dermatovenerolog i stručnjak za melanom, prevazišla i majku i mene. U svojoj oblasti je apsolutni vrh u Srbiji. Uostalom, ne bi bila zadužena za Euromelanom. Takođe, moj sin je izuzetan, fin, mlad čovek. Zar to nije dovoljna sreća?! Do kraja života želim samo da čuvam unuke. Unuk je osmi razred, unuka šesti. Mada, još malo me neće ni zarezivati. Kuću smo supruga i ja gradili 28 godina po principu „koliko para, toliko muzike“. Penzioneri smo i fala bogu da u njoj dočekamo i lepe dane s praunucima. A dok god mogu da se krećem, da dam neki doprinos, uvek ću biti tu, kao što sam sada u Kriznom štabu za borbu proitiv korvida 19. I ne gledajući da li će ovaj ili onaj nešto da kaže, nego samo gledajući da i u Srbiji, i na celom Balkanu, živimo sve bolje.

Kurir.rs/ Zabeležila Jelena S. Spasić Foto: Tamara Trajković