NEBOJŠA SIMEUNOVIĆ JE SPREČIO HAPŠENJE ČELNIKA DOS-A: Da nije bilo njega, ne bi bilo 5. oktobra, a u Srbiji bi izbio GRAĐANSKI RAT

Nebojša Simeunović (63), istražni sudija Beogradskog okružnog suda, 6. novembra 2000. godine telefonom je razgovarao sa svojom sestrom Jelicom, jedinim bližim članom porodice, i video sa sa nekim poznanicima, a dan kasnije poslednji put viđen je živ sa dvojicom muškaraca u beogradskoj Knez Mihailovoj ulici.

Njegovo telo pronašli su prolaznici na obali Dunava 3. decembra 2000. Okružni sud u Beogradu ekspresno je izdao saopštenje da se sudija Simeunović "ubio, jer je bio depresivan, sklon alkoholu i težak srčani bolesnik".

Zanimljivo je, međutim, da na mesto na kom je pronađeno sudijino telo - iako to prcedura nalaže - nisu izašli ni istražni sudija, ni javni tužilac. Prema nekim izvorima, lična karta i drugi dokumenti nađeni uz telo sudije Simeunovića bili su suvi, iako je telo otkriveno mesec dana pošto je nestao! Istraga je 2006. godine proglašena tajnom.

Verzija o samoubistvu važila je do 2010. godine, iako su sestra i neki mediji uporno isticali nedostatke u istrazi i tvrdili da je reč o ubistvu.

Jelica Simeunović tvrdila da ima informacije da je njen brat bio u privatnom zatvoru i da su ubice čekale politički nalog. Zatim su ga ubili tako što su mu ubrizgali amonijak u uši. Prema njenim rečima, postoji dokument iz Instituta za sudsku medicinu da su u telu Simeunovića nađeni tragovi amonijaka.

Tek 2010. godine, posle jedne izjave tadašnjeg predsednika Republike Borisa Tadića, Republička javna tužiteljica Zagorka Dolovac dovela je u sumnju verziju o samoubistvu.

Zašto bi ga neko ubio?

Simeunović nije imao dece i nije se ženio. Bio je posvećen svom poslu, i jedan od retkih za kojeg nikada niko nije rekao da je nečasan ili potkupljiv. Vodio je istrage o ubistvima policijskog generala Radovana Stojičića Badže, ministra vojnog Pavla Bulatovića, optužbama protiv "julovca" Nenada Đorđevića koji je došao u sukob sa Mirom Marković, i padu ruskog aviona sa tovarom za Gadafijevu avijaciju na Surčin. Možda se oglušio o nečiji zahtev da zažmuri?

Ili ga je stigla osveta Miloševićevih "debejaca" zbog Kolubare?

Kao dežurni istražni sudija, naime, između 3. i 4. oktobra 2000. godine odbio je da potpiše zahtev tužilaštva za hapšenje zatvor čelnika DOS-a Nebojše Čovića, Borisa Tadića i kompletnog štrajkačkog odbora kolubarskih rudara. Da nije tako postupio, pitanje je da li bi Petog oktobra uopšte bilo?

Oni koji su tog dana došli na vlast, nisu se potrudili da mu vrate dug...

Svedočenje

„Štrajk je počeo u petak i bilo je teško preživeti subotu i nedelju, jer je bilo malo radnika na poslu", navodi Ranković, danas predsednik Sindikata radnika Kolubare.

„U subotu je došao pokojni (policijski general) Boško Buha, a (načelnik Generalštaba, osuđen za ratne zločine na Kosovu) Nebojša Pavković je sa vojskom i Kobrama došao 3. oktobra da nas pohapsi".

Sve je, kaže, sprečio Nebojša Simeunović, sudija Okružnog suda u Beogradu.

„Tu noć kada je Pavković čekali su da Simeunović podigne optužnicu i da nas pohapse.

„Međutim, on je to odbio i zato mu svake godine idemo na grob, jer nije samo spasao naše živote, nego možda i građanski rat u Srbiji".

Pripadnici vojske i policije bili su naoružani, ali i pojedini građani koji su došli da podrže radnike, ističe Ranković.

„Da je pokušao da nas hapsi bilo bi pucnjave i verovatno bi se to prenelo na celu Srbiju i pitanje je da li bi došlo do 5. oktobra.

„Ali kada je Pavković video da je Simeunović to odbio onda je prišao stolu, uzeo jabuku sa nje, zagrizao je i rekao: 'Momci, izdržite'.

„Tih dana se moć vojske i policije lomila na Kolubari. Valjda je i on tada prelomio".

(Kurir.rs, Momčilo Petrović/BBC Srbija)