NESUĐENI HIRURG LJUBICA NE DORUČKUJE JER JOJ JE SKUPO A KAFU NE PIJE JER NEMA S KIM: Posle fakulteta završila u štali (VIDEO)

Živi život koji nije želela ali joj se dogodio

I kad je metar snega i kad su jutarnje magle. Leti kad priroda buja i zimi kad se ustaje još po mraku. Ljubici su jutra uvek ista. Jer čekaju je njene životinje, piše Dnevnik.hr.

"Svinje mi sve pojedu zob i pšenicu. Ovo sam sad morala da kupim, a imam malo od prošle godine pšenice pa samo dajem pilićima, kokoškama zob“, nastavlja Ljubica dok starijim kokoškama pomaže da siđu na pod jer ne mogu same.

Nema dovoljno za sve. Skupo je. Ona ne doručkuje. Ni kafu ne pije. A s kim bi je i pila, kaže. U zaseoku od svega par kuća, do najbliže prodavnice je sedam kilometara. Vodoteč, selo u srcu Like mesto je koje zove dom. "Ovde su mi uništili cveće, a ovi ih tuku stare. Jarac i koze sa strane pojedu, pilići iznutra i tako što mi ostane“, žali se na životinje Ljubica.

Što joj ostane, za drugačije ni ne zna. U životu kakav nije želela, jedino je priroda lepa. Sve drugo teško je i surovo. "Pa za nekoga je ovo nepojmljivo, da bude sam i da radi ovo što ja radim u ovom veku u kojem jesmo, ne koristim internet, ne gledam televiziju, teško je, ali što ja znam, navikneš se“, skromno nastavlja.

Tri krave, četiri koze, dva jarca i tridesetak kokoški velika su obaveza, ali i izazov. Jer s nekima nije baš lako. Tako joj jarac Janko beži dok snimamo. Ali, Janko tačno zna gde - što dalje od štale. Pobegle su joj i koze, a ona se vraća i govori nam "pobedile su“. Ali, u štali je samo jedna mezimica.

"Kaća moja, ma curice moja, lutkice moja lepotica. Ajde dobro ti si ljubomoran. Samo tebe volim, dobro“, priča Ljubica sa psom Šarkom. Mezimica joj tu nema što dodati, tako je kako je. Iako ima 14 godina, da je se reši kako joj mnogi savetuju, Ljubica nema srca.

Pre par godina Kaća je, kaže Ljubica jedva ostala živa. Veruje da ju je ugrizao poskok nakon čega pola godine nije ustala na sve četiri. Ali ona od nje nije odustajala. "Ono grožđe jel vidiš, došla je u fazu da ništa nije mogla da jede. I onda ja uzmem list, naberem punu kantu i otvorim joj usta, na silu joj gurnem, ona me ugrize i svašta, ali ja joj držim na silu“, prisetila se on.

Nakon toga telila se nekoliko puta i još daje mleko. Za svaku je svoju životinju ona vezana pa i za Jagodino poslednje tele kojeg je teška srca ipak prodala. "Četiri meseca sam ga držala s tim da on je dve imao, a dve sam ja muzla. Jer on bi stigao za dva meseca, za mesec i pol, a ja samo da mu produžim život. Mnogo je bio presladak“, prisetila ga se tužno.

Krave muze tri puta dnevno. Od onoga što zaradi od prodaje mleka i sira, osnovno se jedva pokrije. Ipak zadovoljna je što dobije bilo šta.

"Pa s obzirom da ona ne jede sirota, ja sam zadovoljna. Samo na travi. Recimo sad pet, u podne neka mi da četiri i uveče za junicu zadovoljna sam. A recimo kad bi joj davala zrnje ili nešto, bilo bi više. Majka joj na travu ima 18. Recimo ono kad je maksimum“, objašnjava. Pitali smo ju zašto je ne hrani više, ali kaže da nije išla da kupi. Dodaje, nema dovoljno…

Poslednje dve godine radila je kao gerontodomaćica, brinula o starijima i nemoćnima. Ali od juna je bez posla, a život nema pauzu, ne čeka da bude bolje. Ljubica zna da joj u životu nije lako, ali i dalje je skromna.

"Pa nije bajan, čini mi se da je nekome majka, nekome maćeha. Meni je maćeha, eto tako“. Život kojim sada živi njoj se dogodio. A za njega je imala drugačije, velike planove. "Studirala sam u Rijeci, bila sam godinu dana na medicini. To sam volela, obožavala sam i htela sam da budem hirurg, volim anatomiju. Nažalost, to sam prekinula. bila sam dobar student“, priseća se nekih boljih vremena.

Međutim, došao je rat kada su krvna zrnca bila sve drugo samo ne medicinska kategorija, vremena u kojima je, kaže, tata smatrao da će joj kao Srpkinji biti bolje ako napusti dom, ode u Beograd. Tada joj se srušio san. Odluka zbog koje i trideset godina nakon Ljubica plače. Odluka koja je od budućeg hirurga napravila seosku ženu.

Nikada joj, kaže onako ispod glasa, nije bilo lako. Ni u braku, ni u zajednici u kojoj su živeli. Ona, muž i sin s njegovima. "Bog ti da, đavo ti ne da, a kad mi kažu sam kreiraš svoju sudbinu mislim da to nije tako“, tvrdi.

Pre pet godina vratila se u Vodoteč da brine o svojima. U pet godina sahranila je i oca i majku, ostala sama. Ali setno priznaje, nije usamljena. "Pa onako, sa životinjama sam i svađam se s njima“, govori pa dodaje da joj nedostaju ljudi i neko blizak. "Nedostaje mi sin“.

U mislima je stalno i volela bi da su skupa. Dok se to ne dogodi, sva silna ljubav koju u sebi ima ide njima. Životinjama koje zahvaljujući njoj žive srećne, pa pomalo i razmažene živote. Iseče im hleb i stavi so jer je, kaže, obožavaju. To im je kao desert. Ne vezuje ih ni na paši. Žao joj je, kaže, neka im slobode. Zato ih satima čuva.

Biti sama i biti žena teret je koji joj je obeležio život. "Plus ova sredina, ipak smo mi Balkan, valjda ne prihvataju da žena može sama funkcionisati. Pa mogu sve sama maltene“, uverava ona novinare.

Mora. Međutim, neki su dani posebno teški, poput prošle srede kada je u svega par sati ostala bez četiri koze. Samo su uginule, od čega - ne zna. "I ujutro ta četvrta što sam se borila dok sam otišla kod veterinara i vratila se i ona je uginula i onda mi je baš, od 9 do 12 sam maltene urlikala“, prisetila se.

Pre par meseci vukovi su joj u dva navrata zaklali čak pet ovaca. Problemi o kojima se trudi da ne razmišlja. A dolazi zima i snegovi. Za Ljubicu strepnja. Krov štale poslednje dve godine stoji napola urušen. Hoće li izdržati i ovu zimu, ne zna.

"Kroz rad, preko dana i tako, ali uveče kad legneš, složim kockice ne znam. nije baš jednostavno. Vidiš ona greda se skroz odvojila, kad je bio sneg i jugo, one su tamo sve popucale, a onaj krov tamo drže bale“, objašnjava koliko je štala nestabilna.

Ako sneg padne, kaže, ne zna šta će sa stokom, ali, šta je tu je, dodaje. Za popravku krova dovoljno novca nema. Sama ne može. Pa ni sanjati, imati želje. "Volela bih da sve ovo sredim, da dovedem u neki red, a nemam pojma“, kaže za štalu i životinje. Kad su je pitali šta želi za sebe, rekla je da o tome nije ni razmišljala pošteno. Snove je ostavila tamo negde početkom rata. Zaboravljene među knjigama o anatomiji, na medicini u Rijeci. Nesuđeni hirurg čija su jedina radost danas ove njene životinje.

(Kurir.rs/Dnevnik.hr)