UNS: Jugoslav Ćosić vodi političku hajku protiv vodećeg novinarskog udruženja u Srbiji

Udruženje novinara Srbije (UNS) osuđuje postupak direktora programa N1 Jugoslava Ćosića, koji je organizovao naše kolege zaposlene na ovoj televiziji da svojim potpisima podrže odmazdu koju Ćosić sprovodi protiv UNS-a u korist svojih poslodavaca, a protiv interesa javnosti i novinarske etike.

Udruženje novinara Srbije zamerilo se Jugoslavu Ćosiću time što je zateklo N1 u kršenju osnovnih novinarskih pravila i što je o tome obavestilo stručnu javnost, u profesionalno besprekornom tekstu Jovane Pešić na sajtu UNS-a. Ćosićeva odmazda protiv UNS-a krenula je tek kad su taj tekst preneli Ćosićevi medijski i politički rivali.

Umesto da objasni ili ispravi svoj, na prvi pogled relativno banalni profesionalni promašaj, N1 je optužio UNS da „svesno daje municiju tabloidima“.

Ali ko je ovde „municijom“ snabdeo tabloide, da se poslužimo ratnim rečnikom koji je Ćosić odabrao za odmazdu protiv UNS-a? Ko blati kolege da bi sakrio sopstveni propust?

Upravo Televizija N1, koja je 28. septembra izvestila kako je švajcarski sud u sporu Dragana Šolaka protiv Informera, Studija B i TV Pink presudio u korist Dragana Šolaka jer, obratite pažnju, „tuženi mediji na sudu nisu dokazali nijednu od tvrdnji koje objavljuju“.

N1 je tog dana sakrila osnovnu informaciju: da tuženi mediji na sudu nisu ništa dokazali, niti pokušali da dokažu, budući da tuženi mediji sudu nisu ni pristupili. Što će reći da tužene medije na sudu niko nije zastupao, da se njihovi argumenti tamo nisu čuli, da njihovi advokati nisu ni izvodili dokaze za tvrdnje koje su tuženi mediji objavili.

Moguće je da bi, sve i da jesu, ishod bio isti. No Televizija N1 je javnosti uskratila bitne informacije o tome kako je švajcarski sud mogao da donese presudu u korist Dragana Šolaka ako tužene strane sudu nisu ni pristupile? Na osnovu čega je švajcarski sud odlučio da ima jurisdikciju u ovom slučaju? Kako tačno glasi presuda, koliko iznosi kazna za osuđene i koji su pravni argumenti? Da li se u srpskom novinarstvu ikada izveštavalo o presudi za koju niko ne znao kako glasi?

I dalje je nejasno zašto N1 nije ni pokušao da odgovori na ta pitanja, kako bi ispunio prvi zahtev Kodeksa novinara Srbije o objektivnom, tačnom, potpunom i blagovremenom izveštavanju.

Na kraju, zašto je N1 naknadno preinačio svoju vest od 28. septembra, da bi je retroaktivno krstio saopštenjem poslodavca?

Odgovor se može naći u prvom stavu Prvog poglavlja Kodeksa novinara Srbije (onog o „Istinitosti izveštavanja“), gde piše da je obaveza novinara da „tačno, objektivno, potpuno i blagovremeno“ izvesti o događajima od interesa za javnost, poštujući pravo javnosti da sazna istinu i držeći se osnovnih standarda novinarske profesije“. Piše i da „moguće dejstvo objavljene informacije na medij ili medijskog vlasnika ne sme da utiče na odluku o njenom objavljivanju“, te da „saopštenja političkih stranaka ili drugih interesnih grupa moraju da budu označena kao takva. U slučaju da je saopštenje redakcijski obrađeno, čitaoci/ gledaoci/slušaoci moraju da budu obavešteni o primarnom izvoru informacija“.

Jugoslav Ćosić je sve ovo znao i pre nego što je krišom promenio staru vest na sajtu N1, ali i 28. septembra, kada je saopštenje vlasnika N1 lažno predstavio kao vest redakcije N1. Je li onda deplasirano pitati ga da li pod pritiskom vlasnika pravi propuste koje pravi?

Tek je neshvatljivo zašto je sve novinare i kamermane N1 potpisao pod apsolutnu, proverljivu i dokazivu laž da „Radomirović i Smajlović danima pokušavaju da naprave ’slučaj’ koji ne postoji“ (saopštenje N1 od 23. oktobra)? I zašto Žaklina Tatalović u vestima N1 tu laž ponavlja kao svoju sopstvenu tvrdnju?

Ništa Vladimir Radomirović i Ljiljana Smajlović nisu „danima pokušavali“. Odlična mlada novinarka sa sajta UNS-a pisala je o propustu u izveštavanju N1. A Radomirović i Smajlović su se javno oglasili tek kada su ih o švajcarskoj presudi direktno pitale televizije N1 i Nova S.

Što možda sada daje i osnov za sumnju da su televizije N1 i Nova S u svoje programe pozivale predsednika UNS-a i predsednicu Suda časti UNS-a, ne bi li Žaklina Tatalović i N1 mogli da ih potom optuže da nešto „danima pokušavaju“. U prilog profesionalizmu ove televizije ne govori ni to što je, u danu kada je zabeležen najveći broj zaraženih od korone od početka epidemije, centralni dnevnik N1 započeo višeminutnim napadom na UNS.

Redakcija N1 imala je mogućnost da ispravi svoj početni propust i odgovori na pitanja stručne javnosti. Umesto toga, Jugoslav Ćosić se odlučio na jezik ratnog pohoda, „municiju“ i politikantstvo o davnim devedesetim godinama. Zašto, kad je sve lako moglo da se reši profesionalnim razgovorom o novinarskim standardima?