Kako je u ranim dvadesetim godinama boriti se protiv opake bolesti kakva je akutna mijeloidna leukemija, ići na hemioterapije koje ne daju rezultate, čuti loše prognoze a zadržati nadu i spremati se za transplantaciju u inostranstvu za koju nemaš novca - sve ovo dobro zna niški novinar Aleksandar Nikolić.

Surove vesti Nišlija je čuo u proleće 2018. godine i jedino rešenje za spas njegovog mladog života bila je transplantacija.

"Postoje tri vrste transplantacija, sa srodnim donorom, gde rođeni brat ili sestra u slučaju visoke podudarnosti može da se uradi ovde, ili da se traži nesrodni donor preko evropske ili svetske banke donora", objašjava za Kurir televiziju uobičajenu proceduru u slučaju oboljevanja od leukemije i traženja izlaza.

Sa te adrese stigla je informacija da bi na donora morao da čeka najmanje šest meseci, što nije bilo dovoljno brzo s obzirom na urgentnost.

"Za mene je u tom trenutku bilo rizično da čekam toliko dugo, a možda bi bilo i kasno!", priseća se on prvobitnog šoka.

Jedino preostalo rešenje bila je transplantacija u inostranstvu, za šta porodica Nikolić nije imala dovoljno novca.

Na sreću, novac je sakupljen zahvaljujući dobrim ljudima i Aleksandar se ubrzo uputio na prestižnu kliniku u Tursku.

"Zbog velikog broja malignih ćelija u organizmu šansa za uspešnost transplantacije iznosila je samo 10 odsto, što je bilo stvarno šokantno za mene, kad ti neko kaže imaš samo 10 odsto šanse da pobediš. Ali jednostavno, druga opcija nije postojala", naveo je Alekandar.

Ipak, kao sportski novinar i veliki ljubitelj košarke, sportska pravila i moto da nema odustajanja primenio je u realnom životu.


"Budući da sam ceo život u sportu, ne moraš da budeš favorit da bi pobedio na nekom polju, kako u sportu tako i u životu. Verovao sam da će to biti uspešno!", objasnio je Aleksandar svoju životnu filozofiju.


Takav pobednički stav urodio je plodom - uporan i hrabar mladić pobedio je sve loše izazove i prognoze i ne samo to, dobio je i priliku da tokom bolničkog lečenja upozna turskog košarkaša Kerema Tunčerija čiji otac se lečio u sobi do Aleksandrove.


"Znajući koliko volim košarku, doktor me je u jednoj viziti pitao da li znam za njega, meni se upalila lampica u glavi, kakvo pitanje, naravno da znam, u Srbiji svako zna ko iole prati košarku. Posredstvom medicinskih tehničara i sestara, Keremi je jednog dana došao da me obiđe, popričali smo jedno 15 minuta", oduševljeno govori hrabri borac.


Ovaj susret opisao je na svom blogu posvećenom borbi sa leukemijom i ne krije da mu je bilo neizmerno drago što su taj tekst preuzeli svi niški, domaći, a kasnije i turski portali.
"To je bio hajlajt mog lečenja", zaključuje naš pobednik.

OVDE MOŽETE PRATITI UŽIVO KURIR TELEVIZIJA

Kurir.rs