KAD SU MAČEVI RASKOVANI U PLUGOVE: Ovako episkop budimski Lukijan govori o upokojenom patrijarhu Irineju

Episkop budimski i administrator temišvarski Lukijan oglasio se povodom upokojenja Njegove Svetosti Patrijarha Irineja.

"Vreme patrijarha Irineja nije bilo ratno, ali mirno nije nikako bilo. Zaista, više nisu po ulicama bili ljudi u maskirnim odelima, disalo se slobodno. Ali koliko je slobode imala Crkva? Odjednom, sa zadnjih stranica dnevnih listova Crkva je došla na prve stranice. I prozivana je za sve: i zašta treba i zašta ne treba".

Za Irineja kaže da je bio "saborski otac"

"Ovakakav novi položaj doneo je košave pa i oluje u radu Crkve. Upućeni znaju da naša sveta Crkva rešava probleme kolektivno ili kako se u Crkvi kaže: saborno. Tako je patrijah Irinej najčešće pozivao na sabore ili pak tražio mišljenje članova Sabora po svim vitalnim pitanjima iz života Crkve i naroda. On je bio čovek dogovora, ali i čovek principa".

Lukijan podseća da je bilo raskola.

"Ne treba prećutati da su u njegovo vreme raskoli koji su dotle tinjali buknuli, naravno ne njime izazvani. U vreme komunizma to je na svoj 'način' rešavala komunistička partija. U vreme post-komunizma to je 'stajalo po strani' mada se već i u ratu i neposredno iza rata pokazalo da je to nešto što postoji. Nerešena pitanja na teritoriji današnje Crne Gore je veoma želeo da budu rešena na miran način, a pošto je poznavao jug naše Otadžbine, to mu problemi odande nisu bili tuđi. Imao je dobru volju da se pitanje u današnjoj Severnoj Makedoniji i tamošnjeg čestitog naroda reši".

Irinej je smatran dobrim domaćinom.

"Kao svaki dobar domaćin, interesovale su ga sve pore života u Crkvi, počev od 'svoje kuće' odnosno od Arhiepiskopije beogradske, gde se imalo mnogo toga dovesti u red, iza teškog vremena koje je obeležilo vreme patrijarha Pavla. Tu su i eparhije u dijaspori gde je često odlazio da reši decenijska nerešena pitanja. Istorija će pokazati koliko je u svemu tome mogao učiniti. On je bio dugogodišnji profesor Bogoslovije i to mu je ostalo za ceo život. Za versku prosvetu je uvek imao vremena i bio je na putu da balast nagomilan u crkvenoj prosveti najzad reši".

Opšte mišljenje da je Irinej bio dobar čovek deli i Lukijan.

"Kao čovek iz naroda, veoma je bio blizak ruralnom stanovništvu i voleo je da sluša naše paore a i njihove duhovne pastire. Tu je podsećao na starca Zosimu koji je razumeo svaku seosku muku. Od ratara i od pastira pa do domaćice. Mnoge akademske ljude to ne bi zanimalo, a on je u svakoj prilici, pogotovo na seoskim slavama voleo da sluša svoj narod, a njegova obraćanja vernom narodu bila su pouke žednima reči Božije. Kosovo i Metohija Na duši je nosio ranu zvanu Kosovo i Metohija, gde je kao profesor i službovao u Dušanovom carskom gradu Prizrenu. Proveo je tamo dobar deo svog crkvenog rada i znao je mentalitet i način razmišljanja onamošnjeg stanovništva. Za tamošnje probleme je nalazio vremena i odlazio bi ne samo u svoju stavropigiju Pećku patrijaršiju nego je posećivao i gradove i sela i enklave, gde god bi bilo našeg sveta ili neka naša svetinja. Njegov dolazak je ulivao ljudima nadu i osećaj da nisu zaboravljeni i ostavljeni".

Episkom budimski posebno ističe jedan gest Irineja.

"Pošto svaki naš patrijarh u svojoj tituli obavezno ima i naslov 'Mitropolit beogradsko-karlovački' osvrnuo bih se posebno na njegov odnos prema eparhijama bivše Karlovačke Mitropolije, od kojih su dve Budimska i Temišvarska. Jedan njegov gest bi trebalo posebno istaći, a koji mnogo govori o njegovoj brigi za Budimsku i Temišvarsku eparhiju. Naime, za svako zasedanje Eparhijskog Saveta bilo u Temišvaru bilo u Sentandreji, te svojevrsne vlade u eparhijama, on bi članove Saveta udostojio svojim pismom i pozdravom, podsećajući nas sve da je on ne samo Patrijarh nego i naš Mitropolit Karlovački i da smo svi duhovna čeda svetosavskog omofora, a ne i nikako dijaspora. Nije se završavalo na tome. Koristio bi svaku priliku da poseti Budimsku eparhiju, dok u Temišvarsku nažalost nije fizički stigao. U Mađarskoj kod predstavnika vlasti je bio rado viđen kao duhovni poglavar prijateljskog srpskog naroda, a naš narod je to sa oduševljenjem pozdravljao".

Upokojeni patrijarh je bio iznad neslaganja.

"U odnosu sa sestrinskim crkvama dolazili su do izražaja njegov osećaj za sabornost kao i njegova pomirljivost. Uvek je želeo da se neslaganja reše na saborima kao u prvim vekovima hrišćanstva. Želeo je da prvenstvo u Crkvi bude prvenstvo u služenju i ljubavi, a ne u demostraciji sile i autoriteta. Kao takvog su ga znali svi poglavari pomesnih pravoslavnih Crkavȃ, a on je urođenom mu mudrošću uvek stajao na strani Istine i bio iznad unutarcrkvenih trvenja", poručuje Lukijan i dodaje:

"U mojem životu su se putevi sa njime vrlo često ukrštali. Počev od dana kada me je sa patrijarhom Germanom i vladikom Savom hirotonisao u Beogradu 1984.g. a zatim kroz mnoga zajednička bogosluženja, učešća u saborima, susretanja povodom dolazaka delegacija. Bio sam Segedinski i Temišvarski episkop kada je izgorela njegova saborna crkva u Nišu. Kao episkop poslao sam lični prilog, a Temišvarska eparhija je podarila tepihe sa simbolima episkopa i njime je pokrivena cela obnovljena niška katedrala. U mnogim prilikama patrijarh Irinej je isticao da je taj prilog bio prvi i da kada god uđe u katedralu u Nišu dočeka ga pozdrav iz Temišvara u vidu crvenog tepiha. Onda smo ga 2010. godine izabrali za patrijarha. Mada je među nama razlika u godinama i iskustvu bila znatna, uvek je voleo da čuje od mene kako živi SPC i narod u Rumuniji i u Mađarskoj. U Mađarskoj je posebno odjeknulo njegovo osvećenje crkve u Pečuju, otvaranje Eparhijskog muzeja u Sentandreji ali i poseta Parlamentu i vodećim ličnostima Mađarske države. Svaki moj dolazak u Patrijaršiju i susret sa njime bi se pretvorio u srdačni „roditeljski sastanak“ a za mene i moju pratnju, bilo iz Temišvara bilo iz Mađarske, bio bi to nezaboravni događaj, tako reći praznik".

I na kraju, episkop budimski zaključuje:

"O njemu ima mnogo da se kaže, a pokolenja dela sude. Mi pak molimo Boga da mu oprosti svaki greh voljni i nevoljni, i da ga primi u naručje Avrama, Isaka i Jakova, u soslovije dobrih muževa Crkve i da mu bude VEČNAJA PAMJAT"!

(Kurir.rs)