NEVIDLJIVI HEROJI! OVO SU JUNACI SA PRVE LINIJE FRONTA: Bez njih ne bi bila moguća borba protiv korone

Miroslav Petrović, Zaječar
Vozi da izbavi ljude od smrti

Među heroje borbe protiv kovida svakako spada i Miroslav Petrović, jedan od vozača zaječarske Hitne pomoći.

- Prevozimo pacijente obolele od kovida, to je naš posao. Ja se zaista ne bojim hoću li se zaraziti. Ali bojim se da ne zarazim svoju porodicu, ili ljude s kojima sam u kontaktu - kaže nam Petrović.

U ekipi Hitne pomoći koja odlazi na teren po pacijente su lekar, medicinski tehničar i vozač.

- Zaštićeni smo maksimalno. Pre polaska obučemo zaštitno odelo, koje odmah po povratku odložimo u otpad.

Međutim, i pored toga, ima zaraženih koji rade baš u Hitnoj službi.

- Pacijenti po koje odlazimo su uglavnom u veoma lošem zdravstvenom stanju. Skoro da ne mogu ni da govore od bolesti, guše se, većinu njih odmah priključe na kiseonik. Teško je gledati ljude koji se muče da dođu do vazduha, ali nekako potisnemo emocije jer znamo da samo naša profesionalnost može da im pomogne. Dešavalo se da u toku smene imamo i po sedam prevoza kovid pacijenata.

On naglašava da su ekipe kao jedna porodica, da su maksimalno uigrani, da svi pomažu kod unošenja pacijenta i svega što je potrebno.

- Najvažnije nam je da pacijent što pre dođe do bolnice, da mu pomognemo, spasemo život... A mi... Pa, to smo izabrali, to je naš posao, naš život - zaključuje Petrović. S. B.

Marija Mijatović, Loznica
Spremačica od jula u crvenoj zoni

Ona je prva spremačica u lozničkoj Opštoj bolnici koja je u julu ušla u tek otvoreno kovid odeljenje na Grudnom. Prva i jedina koja je narednih mesec dana radila bez slobodnog dana jer je tad bilo malo njenih koleginica.

Lozničanka Marija Mijatović je od tada servirka i spremačica u crvenoj zoni, gde leže teški pacijenti.

- Od osam sati smene, šest smo u skafanderu, a vikendom imamo dan kad radimo po 12 sati i tada smo u njemu deset sati. Sve radimo u kovidu, delimo hranu, onda brišemo, čistimo. Pauza je pola sata da nešto pojedem, popijem vode, odem do toaleta. Pod skafanderom nije lako, ali čovek sve može da izdrži. Stalno sam u crvenoj zoni, a čuvam se tako što poštujem svu propisanu proceduru - priča Marija.

Kad dođe kući, osim do prodavnice, bukvalno nigde ne ide, niti koga poziva u goste. Gleda da što više smanji kontakte.

- Od jula sam praktično u samovoljnoj samoizolaciji jer ne bih volela da slučajno nekoga zarazim. Trudim se da nikoga ne ugrozim. U pripravnosti sam, znam da postoji šansa da se razbolim i ponašam se najodgovornije što mogu.
Na poslu gleda ljude u teškom stanju, vidi šta virus može da napravi.

- Želim da se što pre vratimo normalnom životu, da se opet družimo, posećujemo, da ne zaziremo od ljudi, da ne razmišljam hoću li kome pružiti ruku ili ne - poručuje Marija.T. I.

Miloš Mićić, Užice
Važno je da kiseonik stigne da spase živote

Tri stotine dana pod skafanderom u crvenoj zoni! Prva smena, druga smena, treća smena, pa ponovo... Na izmaku smo snaga, ali znamo da moramo izdržati, znamo da kiseonik koji dopremamo do pacijenata znači život!

Miloš Mićić, radnik teničke službe održavanja - medicinski gasovi u Opštoj bolnicu u Užicu, uz kolege iz službe Sašu, Stanka, Miška, Boška, Nikolu, Gorana, Ljubišu i Bojana, jedan je od tihih, nevidljivih heroja korone. Od početka marta bez dana pauze, bez dana odmora. Važno je jedino da kiseonik na vreme, svakog dana, svakog sata, minuta, stigne do onih kojima je najpotrebniji. Ostalo je nebitno.

- Non-stop pored bolesnika, pored lekara, u crvenoj zoni, pod skafanderom, a pod skafanderom teško je raditi, teško prenositi boce sa kiseonikom. U početku bilo je straha, sad, „preguglali“ smo, pridržavamo se mera. Najveći strah je i dalje da virus ne odnesemo kući - kaže Miloš.

Kovid odeljenja u bolnici u Užicu i dalje su puna, za smenu se potroši 70 boca kiseonika, mimo onoga što stigne kroz centralni sistem snabdevanja kiseonikom. Sveukupno, četiri tone kiseonika dnevno.

- Svega smo se nagledali za ovih deset meseci, i smrti, i borbe teške za život, i ogromnih napora lekara. Najteže je kad mladi ljudi gube bitku, teško je i što se svemu ovome ne nazire kraj. A da li se osećamo kao junaci - ma ne, mi samo radimo svoj posao, svesni koliko je važan. Jedino, u šali, razmišljamo, ako nas na kraju stigne virus, ko će nama donositi kiseonik - kaže Miloš.Z. Š.

Violeta Mladenović, Prokuplje
Hranom daje snagu bolesnima

Već deset meseci četiri radnice Odseka za pripremu i distribuciju hrane u prokupačkoj Opštoj bolnici „Dr Aleksa Savić“ rade u kovid sistemu.

One spremaju i odnose hranu pacijentima i na taj način su direktno na udaru virusa. Bez njihovog rada se ne može, a one taj posao, kažu, obavljaju sa puno ljubavi i uvek sa željom da svi pacijenti sa osmehom napuste kovid odeljenje.

- Hrana do pacijenta mora da stigne. Trudimo se da je uvek odnesemo sa osmehom, jer znamo da pacijentima taj osmeh znači - kaže Vesna Stefanović, servirka, koja je većinu radnog staža provela na Infektivnom odeljenju.
Pored nje svakodnevno sa tri obroka pacijente snabdevaju i Vesna Ristić, Violeta Mladenović i Suzana Živković. Zanimljivo je da nijedna od njih nije do sada obolela od kovida 19.

- Kao i medicinski radnici, i mi imamo kompletnu zaštitu. Naravno, strah postoji, to je prirodno, ali su nam uzor da odagnamo taj strah lekari i medicinski tehničari koji se 24 sata trude da sačuvaju živote pacijenata. Kada mogu oni, možemo i mi - poručuje Violeta Mladenović.

Jednoga dana, kada sve prođe, vreme provedeno u posebnim uslovima zauvek će ih vezati uspomenom na strašan virus, jer su i one bile važna karika u čuvanju ljudskih života.B. R.

Radivoj Lagundžin, Kikinda
Politikolog dobrovoljno dezinfikuje grad

Radivoj Lagundžin, iz Iđoša kod Kikinde, ima najduži volonterski staž tokom korona krize. Ovaj politikolog i vlasnik rasadnika se još u martu, kad je Kikinda bila jedno od tri najveća korona žarišta u Srbiji, priključio paorima Miloradu Šibulu, Maćašu Barni i Mirjanu Golušinu, koji su prvi na poziv Gradskog štaba za vanredne situacije u vreme trajanja policijskog časa traktorima i prskalicama dezinfikovali ulice i javne površine.

- Mislim da je to, pre svega, bila normalna ljudska reakcija. Od početka sam bio spreman da reagujem jer imam tehničke mogućnosti, ali i volju da pomognem. Posedujem mehanizaciju, dok ljude za ovaj posao plaćam iz svog džepa - kaže Radivoj i priznaje da uspeva da uskladi obaveze na poslu sa dobrovoljnim radom.

On, njegove kolege paori, ali i mnogobrojni medicinski radnici, policajci, vatrogasci i volonteri dobitnici su Nikoljdanske povelje u znak zahvalnosti za sve što su uradili. Interesantno je da dezinfekciju od marta u Kikindi i okolnim selima obavljaju isključivo dobrovoljci. Dezinfikuju se gradski trg, pijace, dečja igrališta i parking-prostori ispred velikih trgovinskih objekata, službene prostorije u javnim ustanovama, škole, vrtići...S. U.

Ivan Nedeljković, Niš
Higijeničar kome zahvaljuju pacijenti

Ivan Nedeljković, higijeničar na Klinici za intenzivnu negu Kliničkog centra u Nišu, nalazi se na prvoj liniji fronta otkako su u prvim danima marta pristigli prvi pacijenti oboleli od koronavirusa, pa sve do danas.

Kako njegove kolege kažu, a on potvrđuje, Ivan nije samo higijeničar nego i pomoć medicinskom osoblju u svakoj situaciji. Nije uzimao odmor niti bolovanje tokom pandemije, a uz strogo poštovanje mera održava najrizičnije prostorije na jugu Srbije, kada je reč o koronavirusu. Ovaj otac troje dece, kome je supruga medicinska sestra na drugoj klinici, kaže da je u početku bilo nelagode, straha od nepoznatog, ali se kasnije privikao.

- Od prvog dana sam tu. Svestan sam da sve mora maksimalno profesionalno da se odradi. Dok smo bili u zgradi stare hirurgije, nismo imali centralni kiseonik, pa sam donosio boce (90 kilograma teške) pacijentima u sobu. To je za njih bio spas. Veliko priznanje za sav moj trud su pozivi upravo tih ljudi koji su izašli oporavljeni odavde. Nekako su pronalazili moj broj. Zovu me često da pitaju kako sam - priča Ivan.

Zbog korone je i u porodici bio u početku „na oprezu“.

- Mi ovde imamo sve uslove - da se istuširamo, presvučemo, dezinfikujemo... I to i činimo, ali opet sam u početku držao distancu s decom. Malo su se i oni uplašili jer vide promenu kod tate i mame, ali kasnije je sve bilo u redu - objašnjava Ivan.M. S.

Majda Janković i Vesna Dodić, Vranje
Kume u pripravnosti 24 sata dnevno

Venčane kume Majda Janković i Vesna Dodić su dobrovoljno na početku pandemije stale na prvu liniju borbe sa opakim virusom. Rade testiranja i sprečavaju da korona uđe na odeljenja vranjske bolnice.

Do sada su uradile više od 3.000 uzorkovanja.

- Svi smo kao jedna porodica i borimo se punih devet meseci. U ovoj situaciji moralna obaveza je da pomognemo. Zaboravljaš na strah i rizik zbog bliskog kontakta sa pacijentima trudeći se da se sve završi na najbolji način. Dešava se da pacijent kod uzorkovanja kija, da se zakašlje... - objašnjava Majda.
Ona i kuma su fizioterapeutkinje, ali svoju profesiju su trenutno ostavile po strani.

- Završile smo obuku za uzorkovanje. Mnogo toga smo prošle zajedno, rad u kovid sistemu je posebno iskustvo. Pohvalile bismo sve zdravstvene radnike, nemedicinsko osoblje, ali i pacijente zbog saradnje. Uvek smo u pripravnost i po pozivu odmah odlazimo da testiramo pacijente koji moraju da budu hitno operisani ili kojima je potrebno bolničko lečenje. Među njima je bilo i trudnica koje su primljene zbog porođaja ili održavanja trudnoće. - kaže Vesna.
Kume ističu da imaju veliku podršku direktorke ZC Vranje dr Ljiljane Antić i zdravstvenih radnika u kovid sistemu. Doktorka Gordana Đorđević, načelnica vranjske Ginekologije, naglašava da su im Majda i Vesna mnogo pomogle, jer su dostupne 24 sata:

- One su brze, dolaze da rade testiranja i noću i po lošem vremenu!T. S.