VOŽNJA U NAJDUŽOJ GONDOLI NA SVETU: Reporter Kurira probao i ovo čudo - panoramsku gondolu od devet kilometara

Reporter Kurira probao je i to čudo - panoramsku gondolu od devet kilometara,
koja u srcu Zlatibora spaja centar planine s najvišim joj vrhom Tornikom,
a prelazi i preko čarobnog Ribničkog jezera. Prizori ostavljaju bez daha

- Vozi, Miško!

Saonice i konji

Podižemo se iznad čuvene padine pored pijace. Ostaju ispod nas mali sankači, prođoše i saonice, vuku ih dva konja - crni i beli. Pređosmo i poznate hotele.

- Jao, mama, plašim se - sabi mi se malecka uz skute kad gondola „poskoči“ na stubu konzole.

Al’ ipak, otkraviše se i deca. Popušta strah.

- Ajde, deco, sedite lepo. Ptičica - mama će dečacima.

- Ček, ček. Evo, prolazi jedna kabina. Da je uhvatimo u kadar.

Nasta pometnja. Nameštanje.

„Ne naslanjajte se na vrata“, začu se automat, a devojčica skoči.

- Tata, tata! Krave! - prvačić će iz Beograda.

- Krave na snegu. Smrznuće se - mlađi brat će.

Već smo iznad farme. Krdo prošaralo sneg. Seno, koje jedu, odozgo izgleda ko kakav drum usred beline.

Svuda bela brda, ko kakvi talasi na sve strane. A jele i borovi prošarali snežno more.

- Vidite! vidite! Idemo u oblake! - uzviknu mališan.

I zaista, žice na kojima visimo ko kakav put vode gore - na vrh svih zlatiborskih vrhova - Tornik. Sa 1.496 metara nad morem, skriva se i jedva nazire u beličastoj magli.

Pozadi - prostro se Zlatibor, onaj od kuća, hotela... Crveni krovovi rasuti u daljini.

Žila kucavica

Krećemo u blago spuštanje. Pred nama je međustanica Ribnica - žila kucavica gondole. Usporavamo.

Kabina zastaje. Vrata se otvaraju. Mraz ulazi. Duva vetar. Sneg se diže.

- Dobro došli. Kako ste? Hoćete da prošetate okolo - eto ga radnik crven u licu, zabundan.

- Hvala, ovaj put ne! Kad dođemo na leto - nasmejana će putnica.

Zagledaju, opipavaju - sve je u redu, sneg nigde nije ušao, ništa nije zaledilo...

- Vidiš, to ispred je jezero. Vidiš kako je zaleđeno. Prošla jutros lisica. A znaš kako se ovde kaže: „Kad pređe lisica, može i čovek“ - nasmeja se Zlatiborac i mahnu nam rukom.

- Srećan put - kolega će, dok pažljivo zatvara vrata kabine.

Lagano ubrzavamo. Pred nama velika, bela ravna ploča. Da nije brane, čovek ne bi ni pomislio da prelazi Ribničko jezero. Ono prelepo, uleglo međ brdima, čije su obale, ko i Crnog Rzava, krivudave i uokvirene borovima. I koje vodom snabdeva Zlatibor.

- Hoćemo li da se klizamo - nasmeja se mama.

- Klizanje! Klizanje! Klizanje - povikaše mališani.

- Mama, vidi sneško - „zalepi“ se malecki na boku kabine.

A ono dole, stvarno, jelkica, jedva da se nešto od nje nazire pod ogromnim snegom koji ju je pokrio. I viri jedna grana, ko sneškov nos.

Kreće uspon. Idemo ka vrhu. Vetar već sad huče. Onaj jak, strašni... Podseća na dane detinjstva kad su zime ovde bile one prave - sa snegom preko ograda i mećavama.

- Aaaaa, bole me uši - devojčica će dok rukama pokriva uši.

Raste pritisak. Raste visina. „Načeli“ smo Tornik. S leve strane prolaze kabine, okrenule se s vrha. S desne žičara. Niz staze sleću skijaši. Okolo nepregledna borova šuma.

- Vidi kako se jedna mama skija s malim detetom. Visi, kako su slatki. Hoćemo li i mi tako?! I mi smo naučili u školici skijanja, je l’ da - priča mama mlađem sinčiću.

- A vidi snoubord - stariji će.

Dolazak na vrh

Uspon je veliki.

- Ulazimo u oblake - mališan će.

Stižemo na vrh. Prevalili smo neverovatnih 4,5 km. Okret pozadi je divan. More od brda na sve strane. Šteta što nije sunčan dan, prizor bi tek bio ko iz bajke. Ulazimo u „stanicu“. Otvaraju se vrata. Još jedan ljubazni Zlatiborac.

- Hoćete li malo na Tornik - veli.

Zaduva. Mraz. I ovde nepregledan red za put nazad.

- Neka, hvala. Deca su mala da ih čeličimo.

Gore već mraz i vetar probijaju u kosti. Nije šala.

- Vidimo se neki drug put na Torniku - nasmeja se domaćin.

- Helou - ulazi jedan gost poznate planine.

- Budite mirni! Ne smetajte - uglas svi roditelji.

Smiriše se malo. Posedaše. Zatvoriše se vrata. Idemo....

- Aaaaa. Držite se - vrisnuše mališani.

„Propadosmo“. Čim gondola okrenu s vrha, naglo malo „pade“.

- Ne možeš s Tornika tek tako - nasmeja se tata.

Al’ brzo se umiri. Spuštamo se. A spuštaju se i brojni skijaši. Šaren Tornik. Prolazi kabina naviše. Mašemo.

- Prelepo, prelepo - Beograđanka će.

Evo nas opet preko jezera. More riba je ispod ovog snega i leda, po tone i dobi ime - nema šta nema tu.

Opet međustanica.

- A, odmah ste odozgo. Ne zeza se ovim mrazom - nasmeja nam se Zlatiborac dok kontroliše da li je sve na mestu. Nosi „usisivač“ za sneg. Sređuje stanicu. Kolega maše... Do sledeće vožnje.

- Pazi, bomba - povika stariji dečak, a mlađi ode ispod klupe.

Sad su već svoji na svome. Svaki strah je prošao. A i gondola više nije zanimljiva. Valja se vratiti starim igrama. I čarkama.

- Nećeš me uhvatiti. Nećeš me izvući - zabio se mališan ispod „sedišta“.

- Pokazali ste se - smeje se tata.

- A i dugo ste bili mirni - mama će.

- Hej, evo ih opet krave.

„Zalepiše se“ na staklo.

- Krave!

Čarobno

Devojčica ništa. Ona ima selo. Tu na Zlatiboru. To su samo krave.

- Neću da izlazim. Hoću još. Više se ne plašim - ona će.

Već se spuštamo niz poznatu stazu na Obudojevici. Kod pijaca. Mravinjak ispod - deca, sanke, saonice, konji, skije...

Mi zatvaramo deveti kilometar. Najduži na svetu.

A dole, na kraju i na početku svega - red još veći. I dva-tri sata će čekati za uđu u Gold gondolu. Al’ vredi.

Zlatibor je, sa svojim obroncima, šumama, potocima i rečicama predivan i bez gondole. A iz nje čaroban na još jedan način.

Kurir.rs/ Jelena S. Spasić Foto: Kurir