FILM "DARA IZ JASENOVCA" SVE POTRESAO I OTVORIO MNOGA PITANJA: Hrvati na mestu dečjeg logora smrti napravili vrtić!

Potresno filmsko ostvarennje reditelja Dragana Gage Antonijevića "Dara iz Jasenovca" o stravičnim stradanjima Srba, Jevreja, Roma, ali i dece u ustaškim logorima u NDH za vreme Drugog svetskog rata, dotakao je mnoga srca ali i u fokus nakon 76 godna doveo zločine u koncentracionom logoru Jasenovac i podseto sve da je to bio jedini logor gde su se svirepo ubijala i deca.

"Jasenovac je ponor, on je bezdan ponora. Jasenovac je dno bezdana ponora, on je duboki pad čoveka i najdublja tačka pada čovečanstva. Jasenovac je najstrašnije mučilište u istoriji čovecanstva, on je jedini pakao na zemlji od nastanka sveta. Jasenovac je delo krivog shvatanja, on je delo mržnje. Jasenovac je delo zla, on je delo lažnog života. Jasenovac je delo mraka, on je delo nečiste krvi. Jasenovac je delo satane, on je sami pakao. Pakao je zato jer nema bola, muke i patnje koje u njemu nije iskusio covek. Pakao je zato što se u njemu gubi sve ono ljudsko i čovek postaje samo broj. Pakao je zato što se u njemu ne živi već se samo teško umire. Jasenovac je biološko tamanjivanje jednog naroda. Postoji momenat kada i sam Sotona u zlu svojim koljačima kaže "dosta, ne preteruj", a u Jasenovcu to nikad nije rekao. U prostranoj nizini močvarnog kraja Lonjskog polja, kojim protiče Sava, a uliva se Una, na tri km˛ velikom imanju bogatog Srbina Ozrena Bačića nikao je pakao zvani Jasenovac. Ozrenu je sve oduzeto, a on je odveden u nepoznatom pravcu. Njegovo imanje je ograđeno bodljikavom žicom visokom 2.5 metara, a zatim zidom visokim 3 metra. Kraj njegovog imanja je prolazio put Jasenovac-Novska, a kraj njega železnički kolosek vodio je do vrata ovog pakla. Ozrenova prizemnica je preuređena i u nju su se uselili ustaški časnici, a u drugu jednospratnicu ušlo je ustaško zapovjedništvo na čelu sa Maksom Luburićem. Imanje je podeljeno na IIIa, IIIb i IIIc odeljke, a njegove razne šupe i pomoćni objekti pretvoreni su u fabričke prostorije. Skela koju je Ozren pričvrstio o jaku debelu žicu iznad Save, više nije prevozila hranu za stoku, već je vozila Srbe na likvidaciju u Gradinu. Njegovim imanjem nisu više hodali radnici već koljači u crnim uniformama koji su dolazili najviše iz Hercegovine, zatim Dalmacije, Bosne, Like i Slavonije. Najstrašnija mučenja za koja se kroz istoriju znalo, ni iz daleka se ne mogu porediti sa imanjem Ozrena Bačića. "Dara iz Jasenovca" nije snimljena na Savi, ali i okolina Sombora je pomogla da konačno vidimo deo ove naše crne istorije i da našoj deci pokažemo gde se nalazi najveći srpski grad pod zemljom. Ovo nije film da komentarišemo omaž, ovo je istina koja je spojila nebo i zemlju, i hvala svima koji su doprineli da se ovaj film snimi. Molimo Boga da se slični filmovi i dokumentarci nastave snimati, da se još priča uvede u udžbenike istorije i da organizujemo ekskurzije do Jasenovca, svejedno smo tamo preko kostiju naših predaka napravili auto-put. Ovo je veliki korak za srpski narod, jer Srpska akademija nauka i umetnosti od 2016. godine nije pustila izložbu o Jasenovcu, Dinka Davidova. Tako da su ovim delom rešene mnoge životne zagonetke našeg naroda. Izraelci su napravili spisak po imenu i prezimenu 4 miliona svojih žrtava Drugog svetskog rata, da bi mi napravili sličan spisak stradalih u Jasenovcu, jedan čovek bi trebao da piše 3 meseca bez prestanka. Ne treba nama Oskar, treba nam sećanje... Istina je da u filmu nije prikazano ni 1% onoga što se tamo zaista dešavalo, ali i tih 1% bilo je dovoljno da mnogi ostanu bez teksta. Prosto je nemoguce 4 godine pakla ugurati u 2 sata filma. Taj film bi trebao ići u realnom vremenu i statisti bi morali biti svi građani Novog Sada, Niša, Kragujevca i Panceva. Ovoliko se Srba nikad iz Jasenovca nije vratilo, da je svako od njih preživeo i izrodio po samo 2 potomka, danas bi imali gradove veličine Subotice, Zrenjanina, Čačka, Kruševca, Smedereva, Leskovca, Banjaluke, Bijeljine, Prijedora, Trebinja, Podgorice, Nikšića... Film tada za mnoge ne bi bio podoban za gledanje, jer to je jedno od najstrašnijih mesta na svetu gde su se dešavale takve grozote da bi mnogi pomislili da reditelj izmišlja, jer takvo nešto prosto nije moguće ni zamisliti u današnjim okvirima. Pet zamaha srbosjekom, i nekoliko ubistava vatrenim oružjem ne može ni izbliza pokazati strahote logora, još ako znamo da onaj ko je ubijen metkom imao je rajsku smrt, većinu je cekalo šezdesetak ostalih nacina za ubijanje. Isto tako, Vukašin Mandrapa nije ubijen čekićem onako usput, već je nožem sečen natenane jer se nije odrekao vere srpske, zbog čega je 1998. godine unet u Imenoslov SPC kao Sveti mučenik jasenovački Vukašin. Ali i te dve sekunde koje je dobio u filmu, pokrenule su decenije ćutanja. Dobra stvar je što se režiser Predrag Antonijević u filmu bavio iskljucivo scenama o kojima su svedocile same ustaše, tako da kritičari nece moći iznositi svoje filmske teorije. Scenu u kojoj Dara od mrtvog logoraša uzima zdjelicu objasnio je Ljubo Miloš na svom suđenju pred samu smrt vešanjem. On je inače i pucao na logoraše dok se delila hrana te je rekao kako su u te zdjelice, kao što slika dole pokazuje, koljači 'vatali krv koju su pili pred svima, a u tome je najviše uživao Rojnik Gašparović. Scena pred kraj filma kada Maks Luburić drži govor desila se na svečanoj veceri leta 1942. godine priredenoj na godišnjicu otvaranja logora i opisana je u knjizi Đorda Miliša "U mučilištu paklu Jasenovac", gde ovaj preživeli logoraš piše: "Maks je retko dolazio u sam logor, uvek se krio u rupi, češći dolazak bi ga mogao odati, a nedolazak bi ga bacio u zaborav. Dolaskom bi uvek ispoljio svoju moć i tog dana ušao je u logor i odmah pucao u čelo coveku koji ga je nepristojno pozdravio, a nije smio, jer je bio broj a ne čovek. Kada je pao mrak držao je govor i sa osmehom rekao kako su za godinu dana ovde u Jasenovcu poklali više Srba nego li Osmanlijsko carstvo za 3 veka u celoj Evropi. A van mraka je bio najveća kukavica, bojao se kao dete, bojao se pogleda tuđeg a najviše samog sebe. Plašio se svoje sene tamo gde nije bila okružena čuvarima. U crvenim čizmicama uvek je negde žurio, ali od sebe nije mogao pobeći. Eto, takav vam je bio Maks, ili Maksić kako smo ga mi zvali." Ustaše su Ozrenovu kuću i celi logor zapalile '45. godine tokom povlačenja, a već sledeće su komunisti na istom temelju napravili policijsku stanicu. Početkom rata devedesetih godina ovaj objekat je ponovo došao u srpske ruke i kontrolisala ga je VRS. 2016. godine Hrvati su u ovom objektu otvorili ni manje ni više već vrtić. Poslednji put kada su deca trčala na ovom mestu bilo je to onda kada su dovodena da bi bila ubijena. Na njihov vrtić odmah je postavljena ploca tzv. hrvatskim braniteljima iz Domovinskog rata. Ploča koja je postavljena na komandni centar Maksa Luburića potresla je region i godinu dana kasnije je uklonjena i premeštena desetak kilometra iznad Novske. Vrtić je ostao na istom mestu, sagraden na podzemnim temeljima od kostiju srpskih majki, dece i otaca. Danas ga pohada 23 vesele dece koja se bezbrižno ljuljaju na ljuljašci, ispod koje se kako su naši istoričari izračunali, bućka 5.000 tona srpske krvi. Vrtić nosi veseli naziv "Balončica", i pokazuje da su neki ljudi stvarno poput balona, lete visoko, a tako su prazni..."

(Kurir.rs/J.P.)