SVE ŠTO STE GLEDALI U DARI, SMILJA JE PREŽIVELA U LOGORU: Pamtim povijenog čoveka u Jasenovcu koji je kolicima skupljao mrtvu decu

BEOGRAD - Ona je preživela dva logora za vreme Drugog svetskog rata. Rođena je i odrasla u Zapadnoj Slavoniji, gde je kao mala ostala bez oca.

Smilja Tišma (92) danas je najstarija poslanica u Skupštini Srbije, preturila je dva logora preko glave, gledala jezive stvari ali njena životna energija toliko je jaka da se jednostavno ne predaje.

Zašto njima Srbi u Zapadnoj Slavoniji smetaju?, govorila je Smilja za Kurir prošle godine vraćajući film na teško detinjstvo:

- Tog 17. aprila 1941. odveli su 18 seljaka na čelu sa mojim ocem. To su zlikovci. Šta im je smetao seljak, otac četvoro dece? Njega su oterali 17. aprila, a nas početkom juna - majku sa nas četvoro dece, sa ostalim srpskim porodicama. Cilj im je bio da očiste Hrvatsku od Srba. To je bila nemačka ideja...

I dok se seća oca, ne može da zadrži suze. "Setila sam se oca kog su odveli golog i bosog kada su ga skinuli sa trešnje, koje je tada brao. Ja sam mu odnela odelo u neki njihov štab i tada sam ga poslednji put videla".

Majku sa četvoro dece, od kojih je Smiljka bila najstarija, nedugo zatim odveli su u logor Veliki Grđevac.

"Tek kasnije sam čula da je to bilo sajmište za stoku. Pamtim da smo bili na velikom zelenom polju. Spavali smo na zemlji. Te godine je trebalo da krenem u školu. Odatle su nas prebacili u Bjelovar, gde je bilo mnogo ljudi. Neke su odatle transportovali za Srbiju, ali mnoge porodice su vratili kući, pa i nas. To je bila kasna jesen. Kad smo se vratili kući, majka je stalno šetala, nije spavala, plašila se da nas ne pokolju. Ubili su mi ujaka, ujnu, baku, tetkino dvoje male dece... Mi smo nekako preživeli tu zimu uz pomoć komšija, koji su bili Hrvati".

Sledeće godine, Smiljka se sa majkom, sestrama i bratom ponovo našla u logoru.

"Opet u junu... Opet u Veliki Grđevac, pa u Bjelovar. Obišli smo pet logora, najduže smo bili u Sisku i Jastrebarskom. U Sisku su nas odvojili od roditelja, to jest nas od majke. Kažu da je tu bila fabrika stakla, gde su stavili nas decu. Spavali smo na parketu ili betonu, kako ko, ali nas decu nisu dirali, verovatno su hteli da nas pretvore u Hrvate. Iz Siska su decu zatim prebacili u Jastrebarsko, u samostan".

Na slobodi se Smiljka našla sredinom 1943. "Izvukao nas je komšija čika Mata, Hrvat koji je garantovao za nas. Kada je umro, u znak zahvalnosti podigla sam mu spomenik". Međutim, kada je četvoro dece stiglo kući, čekao ih je užas. "Kuća nam je bila spaljena, pa smo do kraja rata živeli kod komšija, familije"...

Rat se završio, a ona je sa sestrama i bratom stigla u Beograd, gde su joj već bila dva strica. Međutim, deca su raspoređena u domove u Novom Sadu, Negotinu i Beogradu.

"Ja sam kasnije završila Pravni fakultet, posle čega sam bila sam potrčko kod predsednika, ali su me primetili na nekom sastanku. Valjda im se dopala moja odvažnost, brzina... Zaposlili su me u ministarstvu i ceo radni vek sam tu provela. Kažu da sam bila vredna" - prisetila se Smiljka za Kurir.

(Kurir.rs)