GODINU DANA BORBE S KORONOM, NAŠI LEKARI NE POSUSTAJU: Najteže je kad dragu osobu stavljaš u džak

Borba, sati i sati pod skafanderom, ožiljci po licu, umor, bes, tuga, žalost sve se slilo u godinu dana borbe s pošasti kojoj se niko nije nadao. O najtežim momentima, o ličnim tagedijama za Kurir govore samo nekolicina njih od hiljade i hiljade heroja iz crvenih zona. Doc. dr Marija Zdravković, direktorka KBC "Bežanijska kosa" s dve teške smrti živeće ceo život.

- Najteže je bilo kada mi je majka odlazila na moje oči, a ništa nisma mogla da učinim. Na respitaru je i rođendan dočekala, poljubila sam je i zaplakala. Sutradan je umrla - priča dr Zdravković i dodaje da joj je najteže što majka nigde nije izlazila, a onda je došao majstor i zarazila se. Još teži momenat, čini joj se, bio je kada im je umro kolega, tehničar Marko Bjelica od 41 godinu. - Radili više od 20 godina zajedno, bio je u punoj snazi, zdrav. Veliki borac i veliki čovek. Svi smo verovali da će se izvući. Kad mu se stanje pogoršalo, došla sam uveče od kuće da ga vidm. Rekao mi je: "Ne vredi, moraju da me intubiraju. Ali, samo malo, dok mi bude bolje i brzo ću se vratiti na posao". Nije nam se vratio - kaže dr Zdravković.

Ista sudbina zadesila je i prof. dr Radmila Jankovića, zamenika direktora KC Niš i direktora Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju.

- Kada vam otac umre u vašoj jedinici intenzivne nege, na respiratoru koji ste vi toliko puta uključili, zaista emotivno razara. Više od šest meseci je prošlo... Ne prođe dan, a da ne pomislim da sam i ja u nekom trenutku, zbog svojih obaveza, neprestanog pritiska i davanja sebe, zaboravio da roditelje podsećam da i dalje opasno, da nigde ne izlaze. Minulog oktobra u Leskovcu, tokom svečanosti dodele medalje za zasluge, sve se skupilo. Težak emotivan momenat. Tokom govora jedva sam zadržao suze... Nagradu sam posvetio njemu. Nadam se da negde od gore vidi sve - kaže za Kurir dr Janković, koji godinu dana strepi za kolege: - Više od 30 mojih anesteziologa zarazilo se lečeći teške pacijente u nezamislivo otežanim uslovima, neki od njih čak dva puta, neki su ležali u našoj/svojoj jedinici intenzivne nege. Zarazilo se i više od 50 mojih sestara. Svaki novi raspored za Kruševac, za našu crvenu zonu me uvek ispuni novom strepnjom.....da li će se svi vratiti zdravi. Oni su pravi heroji ove priče. Moja životna priča o koroni bez njih ne postoji...

Gledati smrt i biti nemoćan, a posebno kad umire neko mlad i neko s kim si do juče radio i borio se protiv pošasti najteže je. O tome svedoči i Nataša Bogunović, glavna sestra KBC "Dragiša Mišović".

- Teško je svakodnevno gledati ljude kako se bore za vazduh. Bolest je toliko nepredvidiva, stanje se menja iz sata u sat. Najgore je kad reanimiraš kolege, mlade ljude. Kad daš sve od sebe, a ravna linija na monitoru se ne pomera. I bez toga, svaka smrt je teška - kaže za Kurir Nataša.

Da su svašta videli i podneli za ovih godinu dana veli i Gordana Dragošev, glavna sestra kovid bolnice u Kruševcu, regrutovana, kao i većina zapsolenih tamo, iz KC Niš.

- Naš najstariji anestetičar Saša Seferović, čovek koji je sve naučio poslu, izgubio je bitku s koronom. Najstrašniije je bilo kad smo morali da ga spakujemo u beli džak. Godinama smo radili zajedno - priča Gordana za Kurir.

I Marija Milenković, anesteziolog koja je bila koordinatorka kovid bolnice KBC "Bežanijska kosa" ističe da je najteže kad korona dobije bitku, a ti si sve preduzeo.

- Najteže mi je bilo kad nisam uspela da spasim majku koleginice. Sve oči su uprte u tebe. Pitanje: "Je l' to nije respirator? Neću na respirator." Pogled pun straha, nade i snažan stisak ruke, koji me i sad probudi noću - priča Marija i dodaje: - Neverovatna tuga je ostala u meni za ceo život. Korona nam donosi razna iskusenja, stavlja teške zadatke. Ali i pravi prijatelje za ceo život.

(Kurir.rs/J. S.Spasić)