NEBOJŠA JE PODVALIO SMRTI: Napisao oproštajna pisma, pa rešio da mora izaći živ, od tada METAK DA GA JE UDARIO, ODBIO BI SE

Nebojša Popara (53) iz Beograda živi je primer kako se sa skorom skenera pluća 25 od 25, što je jednako smrt, uz, naravno, dobre doktore, ali i snagu volje i grčevitu borbu, koja znači i sitne podvale, zna prevariti sudbina.

Na vreme je shvatio još jednu bitnu stvar - mora se jesti, pa makar i na silu: - Ljudi se stide, neprijatno im je da tu, u krevetu, vrše nuždu i izbegavaju da jedu čak i kad mogu. A ako ne jedeš, creva ne rade, i to doprinosi da propadaju organi. Strada jetra, bubrezi...

Vatreno krštenje je došlo prvog dana u intenzivnoj, sa smrću momka od tridesetak godina.

- Mlad, lep ko Apolon, vezaše mu ruke i noge, staviše ga u džak i odvezoše. Nasmrt sam se prepao. I onda napravio plan - moram izaći živ! Deci sam obećao da ću se vratiti. Od tada, da je metak udario u mene, odbio bi se - priča Popara, koji je već tad bio na neinvazivnoj ventilaciji (NIV) - poslednji korak do respiratora:

- Ne smem biti intubiran! Znači, ne smem ležati na leđima, jer je to najgore za pluća, s tim nema oporavka. Na dva sata sam navijao alarm da menjam položaje - na bok, na stomak, u polusedeći. A najvažnije je bilo da doktori ne vide kad mi saturacija padne ispod 90. To se obavezno dešava kad se uspavam. Pet minuta vežbi disanja mi je trebalo da uhvatim ritam s mašinom. Pa ako shvatim da će me zateći nespremnog, pokidam sve kablove koji me vežu za monitor kako ne bi videli parametre. A njih slažem da su sami spali. I obavezno u pet do šest svakog jutra navijam sat, pet minuta vežbi disanja, za vizitu koja je u šest. I dan-danas se budim svako jutro u pet do šest. A kad dođu da mi uzmu arterijsku krv za gasne analize, ja kažem: "Ajde prvo kod drugih da se ja spremim", pa vežbama malo podignem saturaciju.

Na intenzivnoj je skor skenera već otišao na 25, dakle pluća pojedena, CRP na 700, D-dimer na 1.700 - jednom rečju, katastrofa. Supruzi su već svakodnevno govorili da živ neće dočekati sledeći dan. - Smenjivali su se doktori iz KC "Bežanija" i svaki koji vidi moje nalaze pita što nisam intubiran. Pitaju me kako sam, da dišem ne mogu, al' kažem "dobro", samo da me ne stave na respirator - veli Nebojša i dodaje da mu je najvažnije bilo da o svemu odlučuju dr Marija Zdravković, direktorka bolnice, i dr Marija Milenković, koordinatorka kovid bolnice, koje su stalno bile tu. I obroci su išli posebnim metodama - hrana na krilu, najbliže moguće ustima, spusti masku, uzme zalogaj, pa je vrati, samo da ne spada saturacija. Imao je i samo svoj oksimetar - na prst, pa stalno merenje saturacije. - Važan je svaki detalj, ništa se ne prepušta slučaju. Uvek sam kukao da moram da imam rezervne baterije za oksimetar. Našao sam i jednu masku viška, držao je pored kreveta, za ne daj bože - priča Popara, koji je postao "savetnik" svih koji dođu u intenzivnu:

- Ali džaba, ljudi se predaju, nemaju snage, legnu, misle sve je na doktorima. A nije. I odlaze. Mnogi dođu s maskom i odu u džaku. Od 14 njih, koliko se smenilo dok sam bio u intenzivnoj, samo dvoje je preživelo. Osmoro sam gledao kako pakuju u džak.

Kad je posle 23 dana došlo vreme da izađe iz šok sobe, nije hteo ni za živu glavu: - Nisam dao da me skinu s NIV da bi mi stavili običnu masku. Mislio sam, ugušiću se, dopašću respiratora. A potom na odeljenju nastaju nove muke. - Taman kad sam mislio da sam se izvukao - početak sepse! Strah. Opet borba. Srećom, odreagovao sam na dva jaka antibiotika i opet se izvukao. Onda mi otekne desna ruka, potrče da nije tromb. I tu sam imao sreće, ipak je bilo zbog braunile - priča Popara, kome je stalno curila i krv iz nosa, od lekova protiv zgrušavanja krvi.

U bolnicu je ušao sa 117 kg, a izašao sa 93. - Tih 45 dana mi je prošlo ko tren, stalno sam nešto radio i kad nisam mogao. Samo da se izborim. Telefonom sam obavljao i poslove. Ali ništa ne bi bilo bez svih tih divnih ljudi. Čim prođe korona, pravim žurku za celu bolnicu, od vozača do direktora. Dali su mi drugi život - veli Popara, kome je i novembru na kontroli skor bio 25! U bolnici nisu verovali. Sad je konačno bolje...

(Kurir.rs/J. S. Spasić)