BEZ SANITARNIH DEPONIJA SLEDI NAM EKOLOŠKA KATASTROFA: Goran Trivan i Dušan Vasiljević u Usijanju OPASAN OTPAD OKO NAS (KURIR TV)

Tokom pandemije proizvedeno je oko 50 milijardi komada zaštitnih maski za lice. Preti li pandemija da postane ozbiljna ekološka katastrofa jer mi čak nemamo ni sanitarne deponije?

Pored toga, U Srbiji se godišnje, prema procenama stručnjaka, proizvede oko 80.000 tona opasnog otpada, više od 11 kilograma po stanovniku, može li se ovaj višedecinijski problem rešiti?

Gosti Usijanja Goran Trivan, bivši ministar zaštite šivotne sredine, Velimir Cvijanov urednik portala Reciklaža i Dušan Vasiljević, međunarodni ekspert za strateško planiranje u oblasti životne sredine.

U Srbiji se godišnje generiše oko 80.000 tona opasnog otpada, od ukupno 12 miliona tona, a zvanični podaci Agencije za zaštitu životne sredine pokazuju da, kada uporedite generisani i tretirani otpad, prostom računicom ostaje 7.000 tona za koji se ne zna gde je završio.

Ove podatke u emisiji "Usijanje" izneo je međunarodni ekspert za strateško planiranje u oblasti životne sredine Dušan Vasiljević.

Da li je opasni otpad tempirana bomba?

- Jeste, to je problem koji država ne može da reši. Opasni otpad je opasniji od obučnog. Ne zna se gde odlazi 7.000 tona najmanje takvog otpada. Otrovi niti su odloženi, niti su reciklirani, niti su zbrinuti. Postoji tabela u izveštaju za 2019. godinu, nedostaje 7.000t najmanje", rekao je on i podsetio je da su to otrov, otpad, ulje, lekovi, špricevi...

- Kilogram toga bi bilo dovoljno da se napravi katastrofa, a ne 7.000 tona, naglasio je Vasiljević.

Bivši ministar zaštite šivotne sredine Goran Trivan kaže da mi učestvujemo u toj katastrofi.

- Prva velika aktivnost kada je osnovano ministarstvo bila je pitanje opasnog otpada. Kada saberete koliko se generiše, to je daleko iznad tih 80.000 t. Lično procenjujem da je to manje od 150.000 do 200.000t godišnje. Ključno pitanje je gde je taj ostatak otpada. Nije ni izvezen niti je prerađen, jer nemamo kapaciteta za to. Neka je i samo 7.000 tona za koje ne znamo gde je, mnogo je. Jedan litar transformatorskog ulja će zagaditi ogromne količine vode i zemlje. Nemerljivo je, objasnio je Trivan i dodao da je opasni otpad vruća tema u Srbiji jer se tim poslom u Srbiji bave različiti likovi.

- To je morala da radi BIA, tako su neki osđeni pravosnažno, što se nikada nije desilo u Srbiji. Zakopavaju otrovan otpad koji neće da izvezu, i misle da je to rešeno, a onda to truje zemljište i podzemne vode., kaže Trivan.

- Najviše opasnog otpada proizvodi industrija ulja. Ali država nema rešenje za skladištenje opasnog otpada. Propalo je više pokušaja za fabriku prerade opasnog otpada, ali je svaki pokušaj izgradnje je propao zbog otpora lokalnih zajednica. Lošim upravljanjem opasnim otpadom utiče na zdravlje stanovnika, kaže Vasiljević.

Država je najodgovornija?

- Gospodin Trivan se puno trudio u svom mandatu, ali krajnji rezultati nisu dobri, zašto je to tako će reći ministar. Bilo je nekih dobrih rešenja, posle ukidanja plastičnih kesa, a recikleri nisu bili previše srećni zbog saradnje sa ministarstvom, kaže Vasiljević.

- Gospodin Vasiljević nije u pravu, stanje u svakom vidu životne sredine je loše, a ja znam šta smo uradili. To je pitanje projektovanja budućnosti. Osim opasnog otpada, koji smo mi prvi pokrenuli, mi smo pokrenuli te procese, i to ne može da se reši za godinu dve. Najveći problem po mom mišljenju da u Srbiji su otpadne vode i deponije. Ali država nije ulagala ranije u projekte, moje ministarstvo je došlo do 40 projekata urađenih, kaže Trivan.

- Ljudi koji se bune oko opasnog otpada nisu svesni koliko sve otrova se nalazi pored njih, i šta im rade komšije. Zato je priprema ljudi mnogo složenija nego izgradnja neke fabrike za preradu otpada, kaže Vasiljević.

- U Srbiji su u dva navrata propali novci iz inostranstva, sve je bilo dogovoreno oko izgradnje opasnog otpada, a onda građani nisu to želeli. MI smo svima savetovali da rade sa ljudima i objasne im, kaže Trivan.

- Najviše opasnog otpada izvozimo u Nemačku, jer nemamo svoju fabriku, kaže Vasiljević.

- Zakon omogužava da to radimo. MI kaskamo za zapadnim zemljama oko 30 godina, a ja sam voileo da neke faze što pre preskočimo. MI imamo dobar zakon o opasnom otpadu, ali da bi zaista nešto uspeli morate da imate podršku Vlade i društva. Svi mo koji smo se bavili time kao poslom smo bili Don Kihoti. Imamo zakon koji je dobar i treba investirati. Sad se nešto i promenilo, i u državnu strategiju je ušlo pitanje optada, kaže Trivan.

Šta može da se uradi kada se nađe na otpad poput onog u Luci Beograd?

- Postoje kazne, ali dok se ne reši nekom fabrikom ljudi će ovako nešto raditi. Ali je još gore biti ako EU odluči da za dve godine onemogući trgovinu opasnog otpada između zemalja članica. Ako tako bude, onda ćemo sami morati da ga skladištemo, a vidimo kako se to radi, kaže Vasiljević.

- Imamo hronično neogdovorno trošenje novca za zaštitu životne sredine. Imamo lokalnu i republičku ekološku taksu, ali džabe kad to sve ode u finansije, kad onda vi molite finansije da vam daju vaš novac, kaže Trivan.

Da nije poglavlja 27 da li bi neko mislio na to?

- Mislim da bi jer je to već važno i za javno mnenje, to se preliva iz Evrope, i neminovno je da to postane tema. Ali iznutra gledano, među političarima nema mnogo više svesti o tome. Ali građani i nevladin sektori mora da vrši pritisak na političare, kaže Trivan.

- Moramo da ostvarimo standarde zbog sebe, da se ne trujemo, presudno je promenimo sistem, ako se to uklapa u evrointegracije odlično, ali moramo d aimamo volje za to. Ali mnogi ljudi koji donose odluke na bilo kom nivou nemaju dovoljno znanja ni kapaciteta, i odna ne razume ekologiju. Onda taj ne razume da ne treba da baca smeće u reku, kaže Vasiljević.

- Sve više je ljudi koji mnogo osetljivo shvataju značaj ekologiju, a to je i politička šansa, i ukoliko ubedite ljude da iskreno želite da to sredite, to je šansa, ali kad političari mogu da shvate da od toga mogu d aimaju politički profit, biće onda bolje. To pokazuje pitanje vazduha. Daleko manje bi novca potrošili na zdravlje da nam je zdravija životna sredina, kaže Trivan.

- Strašno je zagađenje vazduha i to nije smelo da se toleriše. Toliko otrovnih materija u vazduhu je zločin. Glavni zagađivači su velika termoenergestska postrojenja, velike fabike, a ljudi koji se greju na peći sve i svašta gore u njima, a i saobraćaj je veliki zagađivač, kaže Vasiljević.

- Za mene je ključno pitanje individualnog loženja, u Beogradu ima 300.000 toga, a u Srbiji milion. Ali niko ne mrda prostom oko toga, to je ozbiljan problem, a mnogi se greju tako jer nemaju para za priključke na gas ili toplane, kaže Trivan.

(Kurir.rs)