OVAKO SU SE AMERIČKI SRBI OPROSTILI OD SVETOG VLADIKE NIKOLAJA 1956. GODINE: Sklopio je oči vitez Krsta i besmrtnik Svetosavlja!

Petar D. Bubreško (1910 – 2006), je bio komandant četničkog Trebinjskog sreza. Emigrirao, živeo u Americi, radio je kao profesor francuskog jezika, a sledi njegov opis sahrane Svetog vladike Nikolaja i atmosferu među Srbima u Americi.

Srbi i Srpkinje Njujorka, Lakavane, Čikaga i okolnih velikih srpskih naselja pohrlili su da vide upokojenog vladiku, na njegovim zastancima u besmrtnost. Da mu se poklone, da ga poljube u desnicu koja je samo za blagoslov znala, u kojoj je celog veka zračila zublja božanska. Stizali su kao na hodočašće, skrušeniji nego ikad, svesniji njegove veličine nego ikad. I plakali su nad njim i nad sobom. I nad Srbijom, čiji je vitez Krsta zaklopio oči.

U Čikagu, u hramu Voskresenija Hristova, sleglo se i staro i mlado da se nad odrom vladike Nikolaja pomoli za njegovu i svoju dušu. Nadahnuta beseda mesnog paroha, koji je vladici bio sinovski blizak i odan, izrazila je divno ono što nam je u srcu previralo – okovala je slavu njegovu, koliko to nemoćno ljudsko slovo uspeva.

U Libertvilu, od kanadskih strana pa sve do dalekog američkog Zapada, iz svih srpskih naseobina došli su najdostojniji predstavnici Srba da u ime svojih saplemenika odaju poštu velikanu nemanjićske Žiče. Časno srpsko sveštenstvo, u do sada neviđenom okupu, izrazilo je kroz reč, pobožno pojanje i uzdah svoju ljubav i blagodarnost prema prvosvešteniku svome. Svi su osećali da se od žive Srbije odvalilo nešto što je pričinjavalo neizmerno njenoj veličini. Rusko sveštenstvo pridonelo je molepstviju izliv nenadmašno pobožne ruske duše, u kojoj Pravoslavlje ima najdublji koren. Hram je odjekivao usrdnom molitvom, jecajem i svetosavskim zavetnim šaptajem.

Naš manastir u Libertvilu potsećao je na crkveni sabor u Nikolajevoj Žiči. Ni zima, iznenadno oštra, ni radni dan, ni daljina, često ogromna – ništa nije sprečilo hiljade Srba da se zapute u manastir Svetog Save na poklonjenje upokojenom vladici Nikolaju. I tog tmurnog dana, skoro kroz vremensku nepogodu, jaukale su borove i čempresne grane nad kovčekog vladičinim. Vetar je bolno zavijao i upletao svoje jadikovke u ljudske jecaje, molitve, reči, ispovesti i misli, sve vezane za odar na kome je blaženo počivalo umorno telo vladike Nikolaja. Sve je bilo priraslo uz kovčeg. Izgledalo je da ga taj snuždeni skup srpski neće ni odvojiti od sebe. Otuda i nije se imao utisak da su ga u raku spustili samo svštenici, njegovi sledbenici, već da su ga hiljade Srba unele u grob, nežno i blagodarno i skrušeno položile kao što se polaže svoj najrođeniji.

I dok su Srbi plakali, vetrovi jaukali, srpski prvaci, - crkveni i svetovni, pokušali da osvetle vladičinu veličinu, na kupoli manastira Svetog Save, nepomičan i snužden, stajao je krotak golub. Ni fijuk vetra, ni ledena kiša, ni žubor oko manastira, ni nikada ranije viđen prizor u porti manastirskoj – ništa ga nije uznemiravalo. Anđelski skrušeno i samopregorno stajao je golub na manastirskoj kupoli, sve osmatrao i osluškivao na zemlji. U tome času – kada se bliže nebu nego zemlji – izgledao nam je kao vesnik neba, rasplakanog nad rakom svoga izabranika vladike Nikolaja Velimirovića. Ličio je na glasonošu iz daleka koji je apostolski revnosno dojezdio da sve oslušne, vidi nešto nemušto saopšti onima koji jezik bez reči razumeju, pa da se opet vine odakle je doletao – k nebu u oblake tmurne i gnevne.

Šarenica s rodne grude štitila je upokojenog vladiku od oluje, kao što mu je bila štit za života od štetnih pritrusa. Srpsko selo ga je odnegovalo, nadahnjivalo do izdaha. I slavu mu iskivalo večnu. Zbog toga toplijeg pokrova nije mogao ni zaželeti pri okončanju ovozemaljskog živovanja – na drumu u večnost. Ništa nije moglo prikladnije oivičiti njegov svetiteljski lik od mitre episkopske i šarenice srpskih monahinja iz Srbije kosovske.

Tog ostroški svetačkog dana Bog je bdeo nad rakom besmrtnika Svetosavlja u zadužbini libertvilskoj.

Kurir.rs/Borva za veru/ "Glas sa Cera", broj 20, Leta Gospodnjeg 2011.